Srbija će ponovo pokrenuti inicijativu pred Tribunalom i UN da njeni državljani koji su osuđeni u Hagu izdržavaju kazne u Srbiji, rekao je Rasim Ljajić.
- SB UN mora da donese formalnu odluku, ali i Tribunal mora da pruži svoje mišljenje. Ovo pitanje je u poslednjih nekoliko godina konstantna tema svih naših razgovora sa predstavnicima Haškog tribunala, i suda i tužilaštva - izjavio je potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić za Novosti.
Naime, generalni sekretar UN doneo je preporuku 1993. godine, prema kojoj osuđenici ne treba da izdržavaju kazne zatvora u zemljama bivše Jugoslavije, zato što je rat trajao. To je donekle bilo i logično i u posleratnom periodu, zbog još svežih posledica.
Međutim, Nacionalni savet za saradnju sa Hagom pisao je nekoliko puta Ban Ki Munu i tražio da se i Srbija upiše na spisak 17 zemalja koje su potpisale sporazum sa Haškim tribunalom o izdržavanju kazni. Doskora, kada su neki od haških begunaca bili na slobodi, odgovor je bio - prvo morate da uhapsite Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Kada je ovo pitanje pokrenuto posle njihovog hapšenja, stigao je novi odgovor: osuđenici bi u Srbiji bili tretirani kao heroji i izdržavali bi kazne u povlašćenim uslovima.
Trenutno, retko koja od 13 evropskih zemalja u kojima haški osuđenici izdržavaju kazne, može da se pohvali dobrim zatvorskim uslovima. Iako Tribunal, formalno, kada odlučuje u koju će zemlju kog osuđenika poslati, uzima u obzir i blizinu te zemlje njegovoj porodici, u praksi sutuacija nije baš takva. Bivši predsednik RSK Milan Martić, osuđen na 35 godina zatvora zbog zločina u Hrvatskoj, izdržava kaznu u Estoniji u kojoj Srbija nema ambasadu, a do te zemlje ne postoji direktna linija avionom ili autobusom. Kako kažu njemu bliski prijatelji - dalje nije moglo.
On ćeliju deli sa Dragomirom Miloševićem, koji je u Hagu osuđen na 29 godina zatvora zbog granatiranja Sarajeva. Može da se tušira samo jednom nedeljno što mu onemogućava da se bavi sportom, a što mu je u Sheveningenu bilo dozvoljeno. Cigaretu može da zapali samo jednom dnevno i to samo one koje mu daju stražari. Sve vreme je zaključan u ćeliji, iz koje može da izađe samo kad ide u šetnju po sat vremena dnevno.
- Pored svega toga, Martić mora mesečno da plaća oko 500 evra za troškove za higijenu i za telefonske razgovore koji su deset puta skuplji sa Srbijom nego sa bilo kojom drugom zemljom u Evropi. Kada porodica ode da ga obiđe, zaključani su zajedno sa njim. O svemu ovome sam obavestio Rasima Ljajića koji je učinio šta je mogao, ali i bivše predsednike Skupštine i Vlade koji mi nisu ni odgovorili - kaže Martićev advokat Peđa Milovančević.
Najgore od svih prošao je Radislav Krstić, koji u Engleskoj izdržava tridesetpetogodišnju kaznu zbog zločina u Srebrenici. Doduše, kako kažu u njegovoj porodici, Krstić je zbog opasnosti po njegov život, vraćen iz Engleske u haški pritvor pre godinu dana.
- Prošao je kroz pet zatvora visoke bezbednosti u Engleskoj i u svakom mu je život bio ugrožen. Svakodnevno su mu pretili. Tamo je proveo sedam godina, a u šetnji nije bio sve ukupno više od 30 dana. Za poslednje dve godine nije nijednom izašao - kažu u Krstićevoj porodici.
Radoslav Brđanin, osuđen na tri decenije zatvora zbog zločina u BiH, Ljubomir Borovčanin, koji je dobio 17 godina u srebreničkom procesu i Ranko Češić koji je osuđen na 18 godina zatvora zbog slučaja "Brčko", izdržavaju kazne u Danskoj. Oni, međutim, nemaju probleme kao ostali osuđenici.
