Uz korenitu promenu mentaliteta, u Ministarstvu spoljnih poslova mora da se uvede funkcija stalnog podsekretara biranog na pet godina konkursom, koji bi poput direktora policije u resoru unutrašnjih poslova ili načelnika Generalštaba u ministarstvu odbrane, štitio službu i njen profesionalni integritet od dnevne politike - kaže u razgovoru za Danas Dušan Spasojević, donedavni ambasador Srbije u Turskoj.
On dodaje i da "diplomate ne smeju da budu poslušnici, niti samo turistički vodiči koji usmeravaju funkcionere, već misleći ljudi koji se katkad i kritički odnose prema politici svoje zemlje. Diplomatske depeše upravo iz tog razloga ne čita čitava javnost. Srbija vapi za novom, profesionalnom diplomatijom".
Spasojević je ove sedmice izabran za predsednika Odbora za spoljnu politiku i za internacionalnog sekretara Demokratske stranke.
- Ministar Ivan Mrkić je prekinuo tradiciju održavanja godišnje ambasadorske konferencije, ukinuo kvartalno ocenjivanje rada ambasada, što je bila praksa odkad ono postoji i na taj način širom otvorio vrata voluntarizmu i samovolji. Bez konkursa je zaposlio i kuso i repato, najmanje dva tuceta pripadnika stranaka na vlasti. Tehničko-administrativno osoblje je i dalje degradirano. Sa mesta ambasadora u Francuskoj smenio je jednog Batakovića, istoričara i sorbonskog doktora nauka, iz Sarajeva na zahtev Bakira Izetbegovića vratio akademika Stojadinovića. U trećini DKP, od kojih izdvajam Peking, Skoplje, NATO, Savet Evrope i Sarajevo, mesecima nemamo ambasadore. Sve to se zove pseudoprofesionalizacija - ističe Dušan Spasojević.
Dok je bila na vlasti, DS je imala monopol na evropske teme. SNS je u međuvremenu došla na vlast i postala lider u evropejstvu. Šta u novoj konstelaciji DS ima da ponudi?
- Izabran sam za predsednika Odbora za spoljnu politiku DS-a. Pre mene tu dužnost je obavljala Milica Delević, s tim da je odbor obuhvatao i evropske integracije. Moja ideja je bila da se ta dva sektora razdvoje, jer će evropske integracije posle odluke Saveta EU o datumu, koji Srbija tek treba da dobije, postati tema same za sebe, mnogo više unutrašnje nego spoljnopolitičko pitanje i, izuzev KiM, ticaće se prevashodno zakonodavnih reformi. To što je, manje ili više, oko evropskih integracija na političkoj sceni Srbije postignut širok nacionalni konsenzus smatram jednom od većih zasluga DS u poslednje 23 godine.
Ne mislite li da je taj konsenzus postignut pre svega pod pritiskom EU?
- Kada je reč o naprednjacima, mislim da su shvatili da ne mogu da osvoje glasove nastavljanjem politike izolacije. U fizici, ali i u politici, kada klatno krene iz tačke koja je radikalno na jednoj strani, nikad se ne zaustavi na centru ili oko centra, nego ode na drugu stranu i obično od jedne vrste fanatizma pređete na drugu stranu.
Hoćete da kažete da je sadašnja vlast evrofanatična?
- Svaki proces treba uzimati sa dozom sumnje. Duboko sam uveren da EU nije ta koja je naterala aktuelnu vlast da se evropeizuje, nego većina ljudi u Srbiji koji nužno nisu pristalice federalne Evrope, nego Srbije u normalnom svetu.
Kako vama izgleda priča oko navodno dobijenog datuma?
- Mi datum objektivno nismo dobili, ali smo na korak od toga cilja. DS je u mnogo težim okolnostima, kada je vršila vlast, za mnogo manju cenu dobila mnogo više. Pregovori sa institucijama u Prištini od aktuelne vlade nisu vođeni stručno i adekvatno i bilo je mnogo konfuzije. Mnogo smo dali, a tek treba da dobijemo datum.
Da li je DS dok je bila na vlasti doprinela takvom razvoju događaja? Pored ostalog, i zbog toga što je 2010. u UN usaglasila svoju rezoluciju sa EU prihvativši ocenu Međunarodnog suda pravde da je jednostrano proglašena nezavisnost bila u skladu sa međunarodnim pravom.
- Jednom pravnom akrobacijom sud je rekao da proglašenje nije bilo protivno međunarodnom pravu, ali za takvu rezoluciju je tada glasala većina Generalne skupštine. DS ne beži od odgovornosti. EU jeste uvedena u ovu stvar, ali dok je DS pregovarala o KiM, pregovori su vođeni na za javnost otvoren način, uz stalnu raspravu u parlamentu. Srbija je postala kandidat za članstvo u EU.
Koje su sličnosti regionalne politike koju je vodila prethodna vlast i sadašnje?
- Naši odnosi sa pojedinim zemljama u neposrednom okruženju definitivno ne zavise samo od ličnih odnosa. Oni su uslovljeni objektivnim kriterijumima, merilima i interesima od kojih su neki trajni. U zavisnosti od toga, u nekom trenutku sa nekom zemljom možete imati bolje ili lošije odnose. Za nas je veoma važno da u neposrednom okruženju sa državama kao što su Crna Gora i BiH, a pogotovu sa Republikom Srpskom, imamo što bolje odnose, između ostalog i zato što imamo naše legitimne interese, odnosno pripadnike srpskog naroda koji žive u tim državama.
Zašto prethodna vlast nije uspela da uspostavi dobre odnose sa Crnom Gorom?
- Da bi se odgovorilo na to pitanje, potrebno je mnogo diplomatske veštine. Srbija prvo mora da nađe svoje mesto u svetu, a paralelno sa tim da gradi dobre odnose u regionu. Ne možete uvek sa svakom zemljom da imate dobre odnose. Spoljna politika podrazumeva da imate organizaciju i jako vođstvo koje je sprovodi. Mi danas, nažalost, imamo spoljnu politiku koja je izmeštena iz institucija i koja se niti u najmanjem delu ne vodi u Ministarstvu spoljnih poslova.
Gde je onda centar spoljnopolitičkog odlučivanja u Srbiji?
- Spoljna politika se vodi na Andrićevom vencu i u kabinetu premijera, odnosno njegovog prvog zamenika.
Upravo je bivša vlast bila kritikovana jer je na prvom mestu Boris Tadić vodio spoljnu politiku?
- Nije sporno što su se najkrupnije spoljnopolitičke odluke "prelamale" u instituciji koja je tada imala najveću političku moć. Međutim, ne može se reći da Ministarstvo nije imalo značajnu ulogu. Danas, aktuelni ministar i Ministarstvo ne igraju gotovo nikakvu ulogu. Ruku na srce, od Mrkića se nije mnogo ni očekivalo, ali je ipak frapantan podatak da se šef diplomatije za godinu dana nije video sa svojim kolegama iz zemalja koje su strateški partneri Srbije - sa Rusom Lavrovim, sa kineskim ministrom i sa francuskim ministrom. Nije se, ako ne računamo kurtoazno rukovanje na aerodromskoj pisti, video ni sa državnim sekretarom SAD, iako je ona posetila Beograd. Spoljna politika Srbije u izvođenju aktuelnog ministra svela se na posete tradicionalno prijateljskim zemljama - Kubi, Laosu i Kambodži.
Morate priznati da je i Vuk Jeremić dosta putovao u egzotične zemlje, što mu je deo javnosti zamerao.
- Ali se ipak redovno sastajao sa šefovima diplomatije Rusije, Kine, Velike Britanije. U tom smislu njih dvojica su međusobno neuporedivi.
Zašto je, ako je tako, Jeremić imao prođu kod Lavrova, a Mrkić nema?
- Minimum koji smo očekivali od Mrkića, pošto je potekao iz Ministarstva, jeste da uradi makar nešto na konsolidaciji same kuće. Žalosna je činjenica da je i na tom planu potpuno podbacio, jer je organizaciono i kadrovski dotukao srpsku diplomatsku službu.
Da niste previše lični kad kritikujete Mrkića zato što vas je smenio sa mesta ambasadora u Turskoj?
- Ne, apsolutno. Ja sam bio politički nameštenik i moj je opoziv sa te strane bio legitiman. Sa druge strane, smatram da je brojnim politički motivisanim smenama u poslednjih godinu dana u srpsku diplomatiju uveden loš presedan, pošto smo pre pet-šest godina konačno uveli kriterijum rezultata rada kao jedino merilo. Od 2000. nijedan ambasador iz druge političke opcije nije smenjen po političkoj osnovi. Milovan Božinović je bio sjajan ambasador u Austriji, prethodno u Berlinu, i predsednik Dunavske komisije. Smenjen je zbog prijateljstva sa Đinđićem. Zadovoljan sam, na primer, što će me u Turskoj naslediti Danilo Vučetić, on je odlično rešenje. Dakle, ima i dobrih imenovanja. Ali Srbiji pre svega treba ozbiljna spoljnopolitička strategija.
Kako ona treba da izgleda?
- Treba da bude dokument koji će biti proizvod ozbiljne i stručne javne rasprave. Ministarstvo mora da bude nosilac tog posla u koji bi se uključile umne glave, ono malo instituta koji se bave spoljnom politikom, SANU, nevladin sektor. Svaka ozbiljna zemlja ima takav dokument. Ilija Garašanin ga je imao pre više od 150 godina. Novi zakon, koji mesecima najavljuje aktuelni ministar, bez prethodno usvojene Strategije je kao kuća bez temelja. A naša se kuća nalazi na veoma trusnom području. Da li je, nazovimo je tako, doktrina o četiri spoljnopolitička stuba Srbije u vreme Tadića - Rusija, Kina, SAD i EU - ličila na nešto poput strategije?
- To je bila proklamovana politika, ne doktrina. Nama treba spoljnopolitička strategija.
Da li su četiri stuba bila realna spoljna politika?
- To nije bila strategija, već ponajpre refleks politike "Srbija ni na Istoku, ni na Zapadu". Srbija mora da se opredeli.
Za jedan ili dva stuba?
- Mora da veže svoj mali čamac za veliki evropski brod, kao što je govorio Milovan Milovanović. Tu apsolutno nema dileme.
Nije bilo uslova da se taj čamac veže za evropski brod za vreme prethodne vlasti, pa se pričalo o četiri stuba?
- Ali i sada se priča. Aktuelni ministar je rekao da se spoljna politika neće menjati. Bez obzira na to, mora da se donese strategija. Neće nužno strategija imati četiri stuba, ali potrebno je neko polazište. Takođe, Ministarstvo mora da zauzme važno mesto u sistemu nacionalne bezbednosti, a ministar mora biti član Saveta za nacionalnu bezbednost.
