Božić smo u Split dočekali u kratke rukave. Deboto je litnji đir, i ženskice su u laganin veštama, šta te uvik dovede na isto misto i na isti kantun kod “Vjeke” koji je zatvoren. Pandemijski Božić deboto je najgori koji pantin. Ljudi su sritni, ali niko ne zna šta nan ova nova godina nosi.
U zraku se ćuti taj straj.
Seja san na prazan štekat, jer na drugo misto nisan navika, pa grintan jer ne moren priko novina gledat najlipše žene na svitu i u najnoviju modu obučene naše cure, naše Splićanke.
Oko ovoga šta se događa sa vrimenon ozbiljno su u sukobu znanstvenici. Pola ih tvrdi da smo spizdili zemlju i da se zagrijala našon krivicon, da ne pazimo i da nas nije bilo briga šta smo sve ispuštali u ariju. Prvi ja, pušin ka turčin i jebe me se za planet kad vozin na dizelu umisto na ekološka goriva. Dalmatinci slabo i gotovo ništa ne drže do globalnih pojava. Svaka barufa mirita zapaljen kontejner, svaka firma oli tvornica šta se ugasi odma protesti, odma barikade, pale se kontejneri leva – leva i jebe se koga šta se tin činon uništava ozon i činidu se rupe.
U Split je važnije da si udarija policjota kod demonštracjuna nego da si zapalija gume i učinija nepovratnu štetu globalnih razmjera koja će dišvogat planet. Nikoga nije briga.
Drugi znanstvenici tvrde da su sve to pizdarije i da se naša zemlja nalazi u elipsi na dugogodišnjen putovanju oko sunca te da smo sad njemu najbliže šta dovodi do ovi čudni pojava. Do lita za krepat na četrdeset u ladu, i Božića u kojen ženskice u Split šetadu u mini suknje i čizmice.
A i za te znanstvenike, Split jema svoje mišljenje, ka šta ga jema o svemu.
Poznato je u Split da su znanstvenici pizde i najveći redikuli. Da samo straše jadne ljude, a zapravo nisu izmislili ništa još od penicilina. Eto na primjer ja, kazat će van Splićanin na rivi i skinit cvike.
'Ja san jučer izmislija kako ne radit ništa, a uvik imat za kavu i za nove očale i robu. I ni kartice u novine, ni intervju na radio, a cili svit bi osta zatečen mojin izumom u koji je uključena mater penzioner i kartica banke.'
'Ja, kaže on, ja bi potuka sve te znanstvenike do nogu. Zajebat banku pa ko to more, zajebat sistem i izvuć in pare to triba znat i izmislit, a ne ozonske rupe i pizdarije, prodat didovo polje i lipo živit u današnja vrimena je ravno otkriću nuklearne fuzije.
Ja, a govori on, san pametan i pripametan za bilo koji posa i ispo časti mi je radit ka konobar, a znanstveno san izmislija da se more lipo živit i bez rada i bez truda.'
Ja da vodin ovu zemlju, sve bi cvalo. Ja da san prežidente oli premijer, niko ništa ne bi radija, a živilo bi se ka bubrig u loju. Ma koji Milanović, koji Plenković, koji Škoro, da Ja se popnen na tu funkciju zemlja bi procvala. Niko ništa ne bi radija, samo bi frajali i afitavali apartmane.'
Bravura je živit bez lavura, citiran Smoju i smijen se. Pola Splita afitaje apartmane i ne radi ništa nego filozofira. Korona? Došla ka duša, da se napaćeni svit malo odmori od afitavanja, Bookinga i Trip advisora.
I tako dok uzdišeš na rivi i gledaš te redikule šta in je ćaća ostavija nekretninu pa je afitaju i misle da su najpametniji na svitu, tu promenadu najnovije i ultima mode, sitiš se da triba obavit nike stvari koje su bitne i važne o Božiću, a i čuvaju tradiciju bez koje bi bili za kurac, a ne narod.
Tradicija u Split je o Božiću osin šta se zadužiš do idućega, ispovid u crikvu, jerbo ako te na polnoćku vidu kako sidiš dok oni skrušeno čekaju red za hostiju isprid crkve moreš najebat od ćakula iza crikve. A kako si veliki grišnik i kako ti nima pomoći tako taj trud biva sve veći i sve teži.
Ja mislin da bi u crikve tribalo pod hitno uvest misto za pušače, jerbo čovik dvi ure dok traje misa nema komoda, ne more se okrenit, a kamo li učinit koju užancu i to te inkomoda, to te čini nervožastin atroke šta si pun grija i čekaš kad će ti kampanel od crikve past na glavu.
Čudo su ti lipuškasti i mladi popi u Dalmaciju.
Danas je prestiž, danas si preženca ako ideš za fratra i to
mora bit da vuče od stari vrimena jer se ženskice zajube u svakog
mladog svećenika.
Pogledajte u bilo koje misto u Dalmaciji koje ima mladog fratra
kako su crikve pune ženskica, ma i oni malo stariji dama. Pobožno
se sluša misa i uzdiše. Kako je lip, kako je šesan, kako je
samo pametan, govori ka Salamun. Nikad san jubomoran, priznajen,
falija san struku i kajen se, pošto san lip ka slika moga san
lipo živit i guštat boga svoga. Dobra plaća, dobra spiza, ne
radiš ništa nego samo držiš govorancije, a pizde ka salate.
Gledan ga kako su se ženskice sjatile kraj njega i priznajen ljubomoran san. Ja, Titov pionir, ljubomoran san na mladog fratra. Jer mi se pari da u moja vrimena ženskice nisu toliko lipile na fratre. Bili su to uglavnon momci iz zaleđa Splita, onako malo betežni, šta bi ih jadne matere dale u sjemeništa da se spase od mižerije. I ti i takvi su sad manekeni, prežence, curice se vrte oko njih i oni su ka naši idoli osandesetih, rock zvizde. Ne razumin ovo vrime. Dišperan san i ne mogu ga svatit.
Tako san uliza u tin razmišljanjima da se ispovidin za sve grije šta san ih počinija prošlu godinu. Ja san veliki grišnik, ka komunista, a ti nisu baš dobro došli u crikve danas.
Karantena je, pazidu se propisi, Civilna zaštita popisuje i dili kazne, a svit nije briga. Sa maskana svi čekaju red za ispovid. Koji grišnici, mislin se, jerbo moraš imat velike grije ka recimo ja, da čekaš isprid crikve dvi ure za ispovid.
Odma s vrata dočeka te meni gruba rečenica, jerbo čitan upute šta stoje na vratima da ne bi šta falija u procesu, a to uvik naljuti onega šta te ispovida pa ti odma odriže deset očenaša u startu jerbo nisi naučija osnovne stvari.
Kad si se zadnji put ispovidija?
A šta ja znan! Ja ne znan ko mi glavu nosi, ne znan šta san ima za obid, a ne kad san se zadnji put ispovidija. I sad drćen, sad se mirkamo i molin Svetoga Antu da je koji mladi fratar koji će me barenko malo razumit, a ne ka oni stari od zadnjeg puta šta me potra i bez pokore i bez ispovidi, a pokarali smo se oko Druga Tita jerbo san ja skrušeno reka da san psova Boga, a on meni da koji kurac nisan opsova Tita kad mi dođe, a ne dragoga Boga.
Tu je meni pa mrak na oči jerbo ja ne dan na najvećeg sina, i
dobro se nismo uvatili za vrat da nije bilo dosta masivne drvene
pregrade.
Počeja san tiho i u straju.
Grišija san velečasni bludno, i sta. Sta san i mirkan ga šta će reć na to, oćemo li u detalje ili će mi držat prodike kako ozbiljan čovik mora imat kontrolu i vlast nad sebon pa mi odrizat trideset Očenaša i trideset Zdravo Marija. Ništa. Ni riči. Razumi me jerbo je muškić i mlad je i odma je priša priko te vruće teme, a ja nisan bija načistu ko je koga zajeba, on mene šta nisan reka ništa pa se to upino važi, ili ja njega šta nisan reka ništa, a on će mi opet oprostit grije kako je red.
Kad san reka oti najteži grij sad je sve drugo pizdarija, pa san vas sritan odma na dugo i na široko kako san kreja, laga i beštima, skida svece i strile sa neba, kako san se ruga svemu i svima i kako san se jebava mater i ovoj državi i ko je izmislija, vadija ženi pineze iz takuina i susidu probušija gumu jerbo parkira na moje misto.
Moj velečasni, skrušeno san mu reka, ja ti ovu zemlju ne mogu smislit, ja san ti dite jednog pravednijeg društva i poretka.
I taman kad san u jednon dahu sve to izgovorija i sav sritan tija poć, sitija san se jednog teškog grija, a i sam nisan na čisto je li grij pa san ga odlučija primučat, a kako se naša mladi fratar moga san i njega reć, kad san već tu, da mi duša bude mirna i da vas teret bacin sa leđa.
Ja velečasni, kontra san biskupi šta se mišaju u politiku i kontra crkve šta se miša u sve di ne bi tribala, a zaboravila je na načela, zaboravila je na Krista i zaboravila je na sirotinju.
Reka mi je da zna i da me razumi i uglavnon da me podržava, da isto mislimo.
Sad san se ozbiljno zabriga jer san stvorija red do vrata crikve i zamolija san ga da skratimo jerbo će me izist kad izađen, ma je on meni reka da šta da mi mora nike stvari objasnit.
I objasnija mi je i zasramija me ka niko odavno.
Sve mi je ispripovidija. Kako se oni mladi fratri boridu svaki dan i hrane gladne, priko “Caritasa” i svoje župe organiziraju kužine i samoposluge za potrebite, kako drže do stari i nemoćni i obilaze ih, daju in nadu i likarije, priča mi je kako organiziraju mlade i volontiraju, pomažu i tiradu mladost da činidu, da radu u korist zajednice. Sve mi je reka kako me podržava i kako isto mislimo, kako se Crkva ne triba i ne smi mišat u politiku i kako moradu imat najmanje jerbo in najmanje i triba. Kako moraju kritizirat, vikat, prozivat, ma to mediji uvik pokažu drugačije. Nikad mladost Crkve koja se bori protiv te starosti šta još živi u straju od komunista nije izašla u novine, nikad sve dobro šta oni naprave vengo uvik neku rič od nekog starog i prolupalog svećenika izvuku i stave je ka da je to stav cile Crkve.
Crkva mora pratit našega Papu Franju i mi mladi svećenici ga razumimo i podržavamo, mislimo da ga je sam Bog posla da svoju Crkvu pokaže u pravon svitlu i vrati joj vjerodostojnost, vrati ljude svojoj Crkvi i viru u njen mladi kler koji ga prati i nastoji živit po njegovin načelima.
Taj mladi fratar iz Slavonije me zasramija i nisan zna šta više da mu kažen. Ja komunist, u ispovidaonici naša san većega komunista od mene, samo komunista koji radi za ljude više nego ću ja ikad. Koji hrani i čuva beskućnike, koji cili dan samo misli na sirotinju.
Na kraju smo otvorili vrata i dali jedan drugome besu jerbo se više ne smi dat ruku. Misa je bila deboto gotova, a trideset ljudi šta je čekalo ispovid u sebi mi je jebalo mater usrid Crikve. I gledali su me ka velikog grišnika koji ih je zajeba i cili Badnjak rezervira tu postaju samo za sebe, ka da nema obični dana.
Kada su griji manji, a danas su veći.
Izaša san sav smeten i zapalija san španjulet.
Od sad ću ić svaku misu. I tražit ću tog mladog fratra da se ljudski ispričamo i da mi objasni šta falijen i u čemu san u krivu.
A ako naletin na onega staroga još boje, lipo ćemo se išvogat, iskarat i opet ću bit zadovoljan. Jerbo bit čovik pari mi se da je teže bit nego bit svećenik.
Nije danas bit to lako, bit čovik, a bit svećenik.
