S Blankom sam se skužio isprve, instinktivno. Bilo je obostrano. Prebacila je kod mene stvari, a da nismo ni razgovarali o tome, toliko nam je postalo normalno biti zajedno.
I ide nam, ono, tri godine, sasvim okej, osim normalnih, što kažu, razmimoilaženja u stavovima. Znaš ono: ona bi film, a ja nogomet, ona bi tehno, a ja bih rok ili, kad se bolje pogleda: ja ne bih ništa. Ja bih tajm-aut, ako može.
Je, iskreno, već mi je malo dosta tehno večeri u Aquariusu, i da Blanka nije tako dobar komad, tako inteligentna cura, da ne živimo zajedno, i da se s njom, u krajnjoj liniji, ne namjeravam oženiti, imati s njom djecu, jednom kad se sve ovo sredi, jebiga - odjebao bih ja taj tehno, vjeruj mi.
Ispočetka sam mislio: u redu, ja sam već malo aut, kao neka stara komunjara, moram se probat prešaltat, ono, reformirat, mislim, ako je njoj to okej, moglo bi biti i meni. Kužiš, to je, ono, pozitivan način razmišljanja. Treba uhvatiti ritam s vremenom, ritam s tehnom, treba prihvatiti promjene, demokratski...
Ali, nije išlo.
Onda sam tu tehno brijačinu odlučio, ono, istolerirati na najdžentlmenskiji način. Mislim, ima i tamo šank, jebiga, uvijek se ima što raditi.
I tako, iz noći u noć čekam da zora svane.
Te večeri naručio sam peto pivo i ponudio konobara pićem. Vidim, tip je okej, stara garda, posve čist. Uopće ne skakuće.
Nas dvojica smo promatrači, stara škola. Ono, u naše doba, nema tome toliko davno, čovjek nije morao biti toliko nabrijan, toliko unutra, toliko, mislim, stvarno zajebano in. Ono, tako da skakućeš non-stop i da ti nikako ne smije dosaditi. Uopće ti ne može dosaditi. To je fenomenalno. Fenomen. Čudo. Ne znam što bih još rekao. Nekad je bilo drukčije. Mi smo možda tu i tamo skakutali, ali smo se dosta i odmarali.
U stvari, možda mi se i čini, možda sam ja tad bio taj kojem nikad nije moglo dosaditi. Ali, kvragu, ipak, čini mi se da si tad mogao biti i promatrač, mogao si biti umoran ili grintav tip. Ono, gledaš prema podiju, ali baš ne plešeš. Ne, nema više toga.
Ostali smo još samo ja i konobar. Jedini za šankom. Vidim ga, snimam ga već mjesecima. Kuži čovjek. Ali saund udara ko avijacija po izbjegličkoj koloni, pa nismo stigli nikad popričati.
Naručio sam šesto pivo i rekoh njemu da popije nešto. Usput, da utvrdimo brojke: radi se o malim pivama. Treba biti objektivan. Radi se o malim meksičkim pivama. Onima s limunom na vrhu. Neke stvari zaslužuju precizan realistički opis.
I evo, donio je šesto pivo, ali je odbio čašćenje. To jest, nije odbio. Nije rekao ništa, samo se vratio u svoj ugao, kao boksački trener, kao stari crnja s ručnikom i lošim borcem u ringu.
A ja sam valjda taj boksač, ono, s nikakvim radom nogu. Ovi tehno gimnastičari bi me lako sjebali.
Eh, što imaju rad nogu... Ali nisu oni agresivni, svaka čast.
Mislim, nisam ni ja neka agresiva. Samo sam grogi i slušam to brojanje u ničijem uglu. Ono, kripl, stari mamlaz, izubijan po ušima, kojega i njegov osobni trener prezire i ne govori mu ništa. Samo čeka da baci ručnik. Meč miriše na namještaljku, jebemti. Zamisli taj osjećaj kad te prezire jedini čovjek koji bi u podjeli uloga trebao biti na tvojoj strani.
Valjda je tip skužio da sam prodan.
Naravski, misli da sam jedan od njih. Što bi drugo i trebao misliti kad non-stop tu visim i tek koji put poskočim kad mi Blanka priđe zadihana i znojna, da mi uvali poljubac, a ja joj dodam red-bul i zaurlam na uho: "Mala, živ sam, na svojoj sam čuki!"
Tip sto posto misli da sam jedan od njih, ali da valjda imam još neku plus falinku. Kad ne plešem. Rad nogu, nula. Valjda misli da ja samo uživam u glazbi. Ono, sto posto konta: ko zna, možda ima i takvih.
A možda se jednostavno vidi da sam papak.
Previše razmišljam o tome, pomislih. Okej, baš me briga. Tip neće pivo? Neće malo meksičko? U redu, više meni.
Fakat, ovdje uvijek možeš ispasti seljak ako nekoga počastiš pićem. Samo jadnici hoće komunikaciju.
Blanka kaže da krišku limuna treba gurnuti unutra, da pivu dade poseban okus. Ja je vadim van i odgrizam ono unutra. Koru ostavljam na zubalu kao štitnik i ostajem tu u uglu, spuštenog garda. Ali, još uvijek se držim, čekam da stvar protutnji. Jer, jebeš mu mater, proći će i ovo! Prošao je rat, pa će proći i tehno.
Proći će, čovječe, samo da ne zapale u Sloveniju!
Strah me Slovenije. Jer, u tom takozvanom čil-autu redovito zapale u Sloveniju. Čil-aut je zajebana stvar. To onda sve zajedno potraje cijeli vikend. U ponedjeljek ujutro dođemo doma u pet, a ja se budim već u sedam, jer radim. Kužiš, plus svega ovoga, ja još radim normalan posao.
E, priznajem, stvarno kukam, postao sam gnjavator, priča je trula. E, fakat. Zato tu i šutim cijelo vrijeme.
I stalno kao da sam na nekoj prekretnici.
Stalno kao da nekud skrećem, nešto razmišljam, dajem žmigavac, nemam pojma kud idem, al, ono, mislim si, izdrži čovječe, život je pred tobom, sad si na prekretnici, drži gard.
A u sedam ujutro svaki put kapam vizine u oči, jer to osvježi kapilare, onda se brijem i prešaltavam psihu na posao, postajem netko drugi, ma netko treći, fakat, ne znam više koliko nas ima. Tad budim Blanku, a ona se jednostavno ne može ustati.
I tako, njezini poslovi propadaju, a ja se još držim, plaćam taj stan i vozim golfa od firme, starog bijelog dizelaša, onaj GTD, ćoškasti. Nije neka fora, ali dobra je to stvar kad se ide u Sloveniju. Jer, ide se, naravski.
Ide i GTD. Jer, pa ne mogu biti takav papak da idem spavati dok se brijačina nastavlja, a još će tamo, u privatnoj hiži, biti brdo piva i tri najbolja DJ-a. Otišao sam zbog piva i Blanke.
Mlad sam, čovječe, još uvijek mlad; ipak sam ja neki brijač s nekom reputacijom i ono, jebiga, nisam sam na svijetu. I tako, vozio sam dosta dugo do te kuće negdje iza Dobove, u nekom selu, na nekom brdu iznad toga sela, a bio je snijeg, ne bljuzga, nego baš nedirnut jutarnji snijeg i škripali smo po njemu prvi, kao neki astronauti, u pohodu u nove tehno kolonije. Četiri auta u koloni. U golfu: ja, Blanka i tri DJ-a stisnuta iza. Bodu me koljena od jednoga, a u retrovizoru vidim bijelu glavu drugoga koji ima dug vrat kao gotička Bogorodica.
I tako, oni od iza razgovaraju s Blankom o tehnu, o rejvovima, o drugim DJ-evima i drugim partijima. Vozim i kažem: "Krajolik je predivan." Onda si mislim, jebem ti mater, na što si spao, da komentiraš krajolik.
"Super je", složili su se i oni.
Došli smo.
Potražio sam pivo.
Smjestio sam se u predsoblju. Tu i tamo malo sam spikao s ljudima. Oni su okej. Objašnjavali su mi stvar, sve prednosti njihove spike. Nisam odmah htio reći da sam ja izgubljen slučaj, bilo mi je samo do priče, da se malo socijaliziram.
Skužio sam u spiki da svi imaju četkice za zube sa sobom. To nije obećavalo. Onda, neki tip mi je pokazao jaku stvar. U džepu je imao smotane, kao ogroman džoint, one krpene kućne papuče, one šarene, da mu se slučajno ne desi da mora bos u kupaonu i iz kupaone kad prilegne negdje ovako u pripizdini, nakon što si svojom četkicom opere zube. Izvukao je te džoint-papuče znakovito. Skužio sam, to je bilo nešto kao civilka na karauli. Ono, tehno džomba s cifrom nula-nula-noć. "Prijatno decembar", rekoh onako gušterski, sebi u bradu. Nije bilo šanse da provociram. U tim papučama slegli su se iskustvo, totalna prosvijećenost, zen, ekologija, sve.
Pio sam to pivo.
Vrijeme je prolazilo. Parti je opet bio u uzlaznoj fazi.
Pio sam pivo i čekao. Pomislih: tako općenito izgleda život. Piješ pivo i čekaš. I usput misliš o životu. Pomislih kako bi to trebalo zapamtiti. Nije loša misao.
I tako, tu smo, vrijeme prolazi: dum-dum. Sve je to ipak kul. Dum-dum. Kako je drugima! Dum-dum. Moja generacija, recimo, dum-dum. Jebote, sjede doma ko u staračkim domovima, dum-dum, ili su, ono, otišli u kurac od rata i dopa, dum-dum. Ne znaš šta je gore. Dum-dum. Mislim, ja sam okej. Ej, radim, brijem. Dum-dum. A i Blanka je tu. Dum-dum. Jebote, ovi moji furaju sve neke tetice. Dum. Dum. Ono, nepodnošljivo, nikom ne možeš doć u posjetu. Gadno je... Zabavljao sam se tim mislima, mozak mi je radio sto na sat, a onda, ipak, da, malo sam razmislio i o tome.
U jednom momentu pozvao sam Blanku vani, ispred vrata. Gledam je i mislim: Blanka izgledaš fakat dobro, fakat, ali postoji problem.
Rekoh: - Blanka, čuj, ima jedan problem.
- Reci - reče ona.
- Čuj - rekoh - kupili su bezalkoholno pivo.
- Hm - pogledala me. Bila je nervozna, nije joj se dalo stajati na mjestu. Ekstazi tako bubne, zato ga ne uzimam.
- Jebiga - rekoh - kupili su jebeno bezalkoholno pivo! Tu neki kurac piše, ali ja ne znam njemački. Sad nije ni bitno.
Čekala je samo da završim.
- Je, najprije sam probao skužiti šta piše, ali sad više nema potrebe. Popio sam deset komada i, vjeruj mi, trijezan sam kao nikad.
Rekoh: - Daj se spusti s toga pa gibamo odavde.
Ona reče, skakućući: - Ali rekli smo ljudima da ćemo ih vratiti!
- Je, ali oni su rekli da će kupiti pivo!
Bacio sam limenku u snijeg. Znam, to nije bilo ekološki.
- Osim toga - rekoh - rulja ima četkice za zube, imaju i papuče sa sobom, prema tome, šta ću im ja? Imaju sve što im treba za dug boravak u prirodi. Možda ovdje ostanu zauvjek.
- Zvizni eks, bit ćeš okej! - reče ona.
- Previše me čini nervoznim, udara mi na prostatu - rekoh.
- Ajde, makar pričekaj još malo - reče.
- Dobro - rekoh.
Čekao sam.
Onda mi je dopizdilo čekati pa sam zviznuo eks.
Onda sam počeo plesati, iako pomalo ironično. No, nastalo je slavlje, činilo se da svi zbog mene slave - vatreno krštenje, baptizam, ili me zajebaju, što li. Blanka me poljubi. Jezik, grickanje usana, zaista dugo. I, čovječe, ponovno nas dvoje, skoro kao nekad. Euforija. Rad nogu. Tehno. Poševili smo se tamo u nekoj pokrajnoj sobi. Dosta brzo, rad nogu. I dosta žestoko. Možda čak i grubo. Ona je vrištala, a ja sam stenjao kroz zube kao stari boksač. Učinilo mi se u jednom trenutku da plače. Ležali smo na nekom madracu i dirao sam joj kosu. Volimo se, pomislio sam, i ne znamo gdje smo. Privila se uz mene i disala mi u vrat, a ja sam je ljubio po obrazu, čelu i nosu.
Došli smo doma u ponedjeljak u pet.
Rekla je: - Probudi me u sedam i pol.
- Okej - rekoh - ali, ti se nećeš htjeti ustati.
- Ne, probudi me kako god znaš!
- Uvjek te budim, ali ti nikad ne ustaneš.
- Ne, ozbiljno! Čuvam klinca na Sopotu.
- Okej, nema frke - rekoh.
- E, ozbiljno. Dogovorila sam se za stalno. Izbaci me iz kreveta na bilo koji način!
Ona je zaspala, a ja nikako. Bilo je kasno za apaurin. Ako ga sad zveknem, sve će biti još teže. Samo sam s jastuka, iskosa, s boka, gledao u prozor kao blentava ptica, pa zatvarao oči i brojao do sto, usporavao disanje, opuštao mišiće, razmišljao o pornografiji, i tako dalje. Možda sam i bio u nekakvome polusnu kad je zazvonio sat.
Obrijao sam se, obukao, nakapao vizine u oči, popio aspirin, skuhao kavu, sve sam napravio.
Prišao sam joj. - Blanka, buđenje!
Ništa.
- Blanka, diži se!
- Blanka! Otvori oči i ustani, jebo ga bog!
- Ej, imaš klinca na Sopotu, imaš dogovor! - govorio sam joj.
Podizao sam je s kreveta, vičući: - BUĐENJE!
- Puusti me! - promrmljala je.
- EEJ, BUĐENJE! KLINAC! SOPOT! BUĐENJE! - vikao sam joj na uho i drmao je.
Otvorila je oči, prestrašeno.
Onda je rekla: - E, dosadan si! - I ponovno zatvorila oči.
- Izbacit ću te iz kreveta! - rekao sam, uhvatio je za noge i počeo vući.
Batrgala je nogama i udarila u stranicu kreveta.
Gurajući glavu u jastuk za koji se grčevito držala, zajukala je: - Isuse, idiota!
I opet se je vukla u krevet.
Onda sam je uzeo ispod oba pazuha i odnio je u kadu. Mrmljala je neke psovke. Možda se udarila negdje. Onda sam odvrnuo tuš.
- Pusti me! - procijedila je.
Tuširao sam je, držeći je za vrat, sve dok se nije otrgla i počela vitlati rukama, nasrćući. Zahvatila me je po licu i odgurnuo sam je u zid. Ostala je tamo u kutu, opkoljena bijelim pločicama i klizila je dolje.
Zurila je kao netko tko je umro iznenada. Jutarnja svjetlost je prodirala kroz prozor, na poprskane zidove i zrcalo.
Zatvorio sam vodu i, tišina. Gledali smo se.
Potom je pogledala u stranu, ni u što.
- Imaš deset minuta. Krećem za najviše deset minuta - rekao sam.
Izašla je iz kade i stala skidati otežalu spavaćicu, mokro rublje. Potom se obrisala, obukla gaćice, majicu na gole grudi, hlače i jaknu s kapuljačom.
Ušli smo u lift.
Ušli smo u auto.
Na Sopotu je rekla desno, lijevo, tu. Ostavio sam je blizu neke zgrade, pokraj travnjaka, a sunce je klizilo po jutarnjem mrazu. Nije rekla ništa kad je izašla iz auta, onda je išla stazom uz smrznutu travu. Ušla je u sjenu, pa u zgradu.
Čudno to izgleda gledano iz bijelog golfa od firme. Ostao sam sjediti u upaljenom autu. Pogledao sam gore i vidio ptice na dalekovodu. Sjećam se, pomislio sam tada, bilo bi u redu da ovdje, parkiran, zapalim cigaretu, duboko udahnem i razmislim o svemu. Pomislio sam kako dizalaš brunda ispred zgrade i pomislio sam da ga ugasim, ili da odem. Zapalio sam cigaretu.
Dim je lijeno plutao u svjetlu.
Smrznut pod suncem, travnjak blješti u oči. Pomaknuo sam retrovizor i pogledao se. Potražio sam bočicu po džepovima, podigao glavu gore i nakapao još kapi. Dizelaš je brundao, sve se treslo, promašivao sam, kapi su padale u oči i okolo. Onda sam ubacio u rikverc, okrenuo se i otišao. Vozeći po Aveniji Dubrovnik, ponavljao sam: Ja sam stari roker, ja sam stari roker, ja sam stari roker...
Prva, druga, treća, semafor.
Ponekad vidim onoga konobara; već dugo radi u jednom kafiću u centru. Kad uđem tip klimne kao da me zna, ali me ne može smjestiti.
Ne znam zapravo zašto ulazim ovamo. Prostor je pastelno-mramoran, stolovi tamni. Sjednem i osjećam se zatvoreno, kao u onom golfu od firme.
To auto su mi ukrali, naprosto, jednog jutra nije ga bilo ispred zgrade. Gazde čak nisu povjerovali. Spika, kao, kome treba krntija...
Da znam još nešto o tome, rekao bih.
Sad radim tu, blizu, i uđem ponekad u taj birc. Popijem kavu ili pivo, čitam novine koje me ne zanimaju ili gledam okolo. Na zidovima vise akvareli grada u izmaglici, konji, isprskane apstrakcije. Netko je tu dosta uložio, ali sve je bez identiteta.
Robert Perišić
