Smrtna kazna u Srbiji je primenjivana od nastanka moderne države 1804. do 2002. godine, kada je 26. februara ukinuta zakonom. Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992, a poslednje smrtne presude su izrečene 2001. godine.
Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu.
Navešćemo samo nekoliko slučajeva ljudi koji su dobili najstrožu presudu, sa različitim epilozima:
1. Dočekao promenu zakona i pomilovan nakon 29 godina
Svakako najpoznatiji osuđenik na smrt u ovoj zemlji je Vučko Manojlović iz Dobrih Voda kod Bojnika, koji je promenom zakona umesto smrtne osude dobio zatvorsku kaznu od 40 godina. On je upravo pomilovan i sada je slobodan čovek. Vučko je oglašen krivim zato što je svirepo ubio zamenika okružnog javnog tužioca u Leskovcu Dragomira Krstića, pokušao da ubije istražnog sudiju Bratislava Gavrilovića i pripremao ubistvo sudije Mladena Jankovića. Smatrao je da su ga ova trojica, učesnika u sudskom procesu protiv njega zbog silovanja i protivprirodnog bluda, nepravedno osudili.
2. I streljan i obešen
Ako zađemo malo u istoriju videćemo da su se pogubljenja vršila na razne načine – ali najčešće bi kažnjenika streljali ili obesili. Retko kada su korišćena oba metoda kao kada je pogubljen Marko Petković 1825. zbog ubistva Ivana Đorđevića. Presuda je izvršena na grobu stradalog i glasila je: "Rešili smo da ubilac Marko Petković na grobu ubijenog Ivana Đorđevića ubijen i za primer pročima obešen bude". Jatak se ima obesiti pred sopstvenom kućom i ostaviti tako "dok sam trup ne spadne".
3. Žene ubijaju iz strasti
Kada su u pitanju najstrašnija krivična dela koje su počinile ženske osobe, žrtve žena-ubica su u više od 90 odsto slučajeva, njihovi muževi, a zatim ljubavnici, deca i drugi bliski srodnici. Često je ubistvo bio način da se oslobode zlostavljača u porodici. Tako je Sinđelija Nikolić iz Zvizdara dala je mužu za večeru pečeno pile u koje je stavila arsenik. Osuđena je na smrt i 8. decembra 1901. "u jedan čas po podne pogubljena je na licu izvršenog zločina".
4. Bratu u odbranu
Advokat Ivan Janković bavio se pitanjem smrtnih kazni i objavio i knjigu "Na belom hlebu - smrtna kazna u Srbiji 1804 - 2002", u kojoj analizira preko 6.500 slučajeva, a kako je rekao u jednom intervju za Danas najupečatljiviji je bio Slučaj Miljenka Hrkaća, koji je osuđen da je 1968. u bioskopu "20. oktobar" u Beogradu podmetnuo bombu, kada je jedna osoba poginula, a mnogo ljudi povređeno. Po svemu sudeći, neposredno odgovoran za atentat bio je brat Hrkaćev, Božidar. Stariji brat je bio uhapšen u Sloveniji, ali je ubrzo pušten, jer je mlađi brat u Beogradu priznao zločin, jer po našem tadašnjem zakonu starosna granica za smrtnu kaznu je povećana na 21 godinu, osim za krivična dela protiv naroda i države. Mlađem Hrkaću je rečeno da neće izgubiti brata, a sam da neće izgubiti glavu, jer nema 21 godinu. - On je nakon toga osuđen. Mislim da je on jedan od nevinih koji su izgubili život – kaže ovaj advokat.
5. Poslednji pao
Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. godine nad Johanom Drozdekom, zbog svirepog ubistva šestogodišnje devojčice. On je okončao život u 34. godini, pred streljačkim vodom policije u somborskom Okružnom zatvoru.
Poslednjih godina, pre svega zbog svirepih ubistava dece i slučajeva silovanja i pedofilije, srpska javnost bila je sklona da se prikloni mnenju da se ponovo uvede smrtna kazna za ova krivična dela.
