Svako u stanu ima makar jedan foto-album. Ima i zaluđenika koji su ceo svoj život uramili i posadili po stanu. Fotografije.
Čuvaju trenutak od zaborava. Možda će naša deca umesto albuma listati naše profil slike. Danas na koncertima ljudi više ne gledaju u binu, nego u telefon. Snimaju. Telefon is the new uplaljač što se koncerata tiče.
Nekada se u svrhe fotografisanja koristio fotoaparat, a ne telefon. Pažljivije smo birali svoje uspomene jer su uspomene bili po malo skupe - trebalo je kupiti film, pa razviti slike... Čekati ih... Zaboraviš gotovo fotografisan momenat dok ti ga vrate. Morao si da izabereš samo 24 do 36 momenata kojih želiš da se sećaš.
Danas, svi imamo luksuz da se sećamo raznih budalaština. Kako su danas napućena usta, a kako u februaru. Kako sam gurao toranj u Pizi sa 50086 drugih turista. Ja u ogledalu, jer mi je dosadno. Ja u liftu. Ja za separeom. Ja.
A kada vidiš neku staru fotografiju, polivenu kafom, požutelu. Majka u Dubrovniku, ljubi se sa tatom. Osećaš miris njenog "Diorissimo" parfema. Slikao si stvari kojih si želeo da se sećaš - a želećeš da se setiš svega drugog. Videćeš nekadašnji Grmeč, a ne društvo. Fotografija te uvek seća na stvari koje više nemaš i kakav više nisi. Kako bi bilo lepo da ti jedna slika kaže kakav si danas!
Svaka fotografija je jedan memento mori. Papirić u slavu naše smrtnosti i vremena kom smo beznačajni. Ona je podsmeh jednog dana - kako smo bili preplanuli. Mršaviji. U srečnom braku. Mladi.
I kako joj oprostiti tu brutalnost?
Fotografija nam takođe daje i jedino obećanje vremena koje će ostati ispunjeno. Jer, ljudi i vremena se promene, a fotografija ostaje ista.
