Pljačka Azotare Pančevo počinjena kroz proces privatizacije, a zatim preprodajom pšenice, pa kasnije veštačkog đubriva, predstavlja školski primer kako da preko državnog preduzeća stotinak miliona evra završi u privatnim rukama, piše "Blic".
Prva istraga je pokrenuta kada su 23. aprila 2012. uhapšeni Dušan Stupar, član skupštine Azotare i bivši funkcioner DB-a, i još šestoro. Vlasnici Litvanci Vidmantis Kučinkas i Simonas Kašus i dalje su u bekstvu.
Oni su oštetili državu za oko 8,3 miliona evra i pribavili nezakonitu imovinsku korist od 5,4 miliona evra.
Stupar i Kučinkas se terete da su u aprilu 2006. preko svojih firmi kupili Azotaru za 13 miliona evra uz obavezu investiranja 11,5 miliona evra u pogon "Karbamid 2". Međutim, lažnom procenom učešće "Karbamida" u Azotari je sa 10,88 smanjeno na 3,75 odsto ukupne vrednosti firme. Time je ostvarena mogućnost da se ovaj pogon proda bez saglasnosti Agencije. Prodajom opreme "Karbamida 2" vlasnici su zaradili 32,5 miliona evra.
"Srbijagas" je nakon poništene privatizacije Azotare i duga za utrošeni gas preuzeo upravljanje Azotarom.
ŠTETNA TRGOVINA
Azotara je 2009. kupila 75.000 tona žita po ceni od 12 dinara za kilogram. Tu količinu je godinu dana kasnije prodala jednom privatnom preduzeću po ceni od 8,66 dinara, iako je u tom trenutku tržišna cena bila 10,80 dinara bez PDV-a. U ovom poslu kupovine i prodaje pšenice Azotara je izgubila oko 248 miliona dinara.
Februara 2010. Azotara je kupila 50.000 tona pšenice po ceni od 12,15 dinara. Dvadesetak dana kasnije Azotara tu pšenicu prodaje jednom privatniku za 11 dinara po kilogramu i gubi u tom poslu 57 miliona dinara.
NADUVANA CENA
U poslu sa regresiranim đubrivom Azotara je izgubila oko 48 miliona evra. Zbog tog slučaja policija i tužilaštvo ispituju rad tadašnjeg ministra poljoprivrede Saše Dragina. Na njegov predlog Vlada je donela Uredbu (2008) da se regresira kupovina 50.000 tona đubriva. Za svaku tonu država je davala 20.000 dinara.
Raspisana su četiri javna poziva za nabavku đubriva. U tri poslednja slučaja regres je išao prodavcima đubriva kao dobit, jer cena nije umanjena za regres. Prvi javni poziv bio je septembra 2008. za 50.000 tona, drugi za jesenju setvu 2009. za 100.000 tona, treći za prolećnu setvu 2010. i to za 325.000 tona, a poslednji četvrti za jesenju setvu 2010. za 150.000 tona.
Sumnja se da u poslednja tri poziva nije bilo tržišnih razloga da se regresira đubrivo. Zbog povlašćenog položaja srpskih preduzeća koja su prodavala đubrivo bunila su se preduzeća iz Austrije, Hrvatske i BiH.
