9. mart 1991. godine ostaće upamćen po tome što su tog dana, prvi put posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine, na ulice glavnog grada izašli tenkovi (ne računajući vojne parade).
Tog marta, kako je mnogo godina kasnije rekao Vuk Drašković, počeo je dramatični obračun između dva pogleda na budućnost Srbije.
Postavljen je model borbe protiv jednog autokratskog režima, koji je doneo rezultate tek 9 godina kasnije - kada je "petooktobarskom revolucijom“ srušen Milošević.
Bio je to početak uličnih protesta opozicije u Srbiji, na koje je vlast uvek odgovarala silom. Ipak, svi pokušaji reprize 9. marta ostali su bledi, pa je ovaj događaj bio jedina pobeda nad Miloševićem do 5. oktobra.
Protest je organizovao Srpski pokret obnove, tada najjača opoziciona stranka, zbog propagande, teških i neistinitih optužbi koje je javnosti plasirala Televizija Beograd, jedno od najmoćnijih oružja u rukama Miloševića, tada, ali i u godinama koje slede.
Neposredan povod je bio komentar urednika Slavka Budihne u Dnevniku 2, 16. februara, koji je optužio SPO da je produžena ruka "ustaškog" hrvatskog režima. SPO poziva na "protest za slobodu informisanja“, a MUP odlučuje da ga zabrani.
Tog jutra policija pokušava da blokira prilaze Beogradu kako bi sprečila dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti. Po gradu je, prema nekim procenama, bilo razmešteno oko 15.000 policajaca.
Uprkos tome, ljudi su pristizali na Trg Republike, na "Miting protiv petokrake“. Kako su javljali nezavisni mediji, na ulice je izašlo nekoliko desetina hiljada građana, neki su tvrdili i do 100.000. TV Beograd je izveštavao da se okupilo "nekoliko hiljada huligana“.
Okupljeni građani su zahtevali da se smene urednici TV Bastilje, kako su je tada prvi put nazvali. Tražili su da ostavke podnesu tadašnji generalni direktor Dušan Mitević, Sergej Šestakov, Predrag Vitas, Ivan Krivec i Slavko Budihna.
Sa građanima su tada bili Vuk i Danica Drašković, Zoran Đinđić, Žarko Jokanović, Milan Paroški, Vojislav Koštunica, Leon Koen, Vesna Pešić, Milan Komnenić, Borislav Mihajlović Mihiz, Slobodan Rakitić, Vida Ognjenović, Borislav Pekić…
A onda su se, planirane mirne demonstracije na "Trgu slobode kod Čestitog Knjaza", kako to mesto često zove Drašković, pretvorile u ulični rat.
Nešto pre podneva policija je krenula u akciju razbijanja skupa. Kako je pisalo u saoštenju MUP-a, akcija je preduzeta zbog “agresivnog ponašanja učesnika demonstracija”. U saopštenju, koje su sutradan preneli mediji, stajalo je i da je protiv SPO-a i Vuka Draškovića podneta krivična prijava zbog “ovih militantnih demonstracija”.
Pred naletom policije koja je pritiskala iz Francuske ulice i od platoa ispred Filozofskog fakulteta, lideri opozicije i deo njihovih najbližih pristalica sklonili su se u Narodno pozorište, a vrata im je otvorila tadašnja upravnica, dramski pisac Vida Ognjenović. Praktično, čim je miting počeo, s prvim obraćanjem govornika, policija je napala narod.
Operativci u civilu su najpre bacilli nekoliko suzavaca u sredinu mase, a zatim je policija pokušala da rastera demonstrante vodenim topovima, gumenim mecima, i dodatnim - ogromnim količinama suzavca.
Okolo su bila oklopna vozila, pa čak i konjica. Konji im, ipak, nisu mnogo pomogli – u oblaku suzavca zbacili su svoje jahače i pobegli, pa su ih kasnije jedva pohvatali po Kalemegdanu.
Milicija je čak pokušala da uđe u Narodno pozorište, ali u tome nije uspela.
Vlast je i ovog puta potcenila građane koji nisu ustuknuli, već su na Draškovićevu komandu sa terase “Juriš!!!” krenuli u okršaj sa policijom. Pomoglo im je i što je tog dana duvala jaka košava, koja je uveliko umanjila dejstvo suzavca.
Ko je šta od demonstranata dograbio koristio je u sukobu sa policajcima. S druge strane, policija je bila konkretnija – upotrebljeno je i vatreno oružje.
Fotografija na kojoj članica SPO Dragana Srdić - Milojević sa tri podignuta prsta "prkosi" vodenom topu obišla je istog dana ceo svet i postala neka vrsta simbola tog protesta.
Nakon dvoipočasovne borbe "prsa u prsa“ Beograd je izgledao tužno: polupani izlozi i trolejbusi, razbijeni automobili, prevrnutim kontejneri, polomljeni semafori...
U haosu koji je nastao poginule su dve osobe: maturant Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović.
Maturant Milinović smrtno je ranjen kada je grupa policajaca ispred “Londona” otvorila vatru prema demonstrantima. Preminuo je oko 16 časova u Urgentnom centru.
Kosović je poginuo oko 15.30 kod "Beograđanke". On je, bežeći od demonstranata, pokušao da preskoči zid terase, ali je pao sa visine od pet metara udarivši glavom o trotoar.
“Telo milicionara Nedeljka Kosovića bačeno je sa platoa ispred ‘Beograđanke’ na pločnik ka ulazu u JIK Banku u Masarikovoj ulici. Ubicama nije bila dovoljna gvozdena šipka, već su Kosovića dotukli kamenim kockama”, objavljeno je sutradan u Politici.
U sukobima demonstranata i policije je povređeno 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi. Među uhapšenima je bio i lider SPO-a Vuk Drašković i tadašnji potpredsednik te stranke Jovan Marjanović.
U vreme Dnevnika 2 desetak tenkova i otprilike toliko bornih kola raspoređeno je po centru grada, iako se narod već bio razišao. U to vreme, u Ulici maršala Tita, bili su samo policajci, po neki novinar i pokoji slučajni prolaznik.
A Milošević je izjavio: “Danas je u Srbiji, u Beogradu, napadnuta najveća vrednost koju Srbija i naš narod imaju – napadnut je mir…Zato se snagama haosa i bezumlja Srbija mora suprotstaviti svim ustavnim sredstvima...”
Jedna od mera policije za “očuvanje mira” bila je i nasilno prekidanje emitovanja programa Radija B92. Prethodno je, oko 17 sati, u Studio B stigao nalog tužioca da ta TV stanica prekine emitovanje zbog "pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti". Od 17.30 idu cenzurisane vesti.
Događaji koji su se desili razgnevili su studente. Kolona od oko četiri hiljade njih kreće iz Studenjaka ka gradu. Na Brankovom mostu policija ispaljuje suzavac, ali studenti probijaju kordon. 4
Na Terazijama se susreću sa kolonom koja je krenula iz studentskih domova "Karaburma“ i sa Zvezdare. Tu jasno definišu i saopštavaju svoje zahteve koji su, uz one „devetomartovske“, podrazumevali i oslobađanje uhapšenih.
Vlast je i dalje tvrdila da je sve to HDZ-ovski scenario i izdaja.
Zato 11.marta SPS organizuje kontramiting na Ušću sa koga je funkcioner te stranke Dušan Matković pozvao okupljene penzionere da "krenu na Terazije da razjure sramotu Srbije."
Na SPS-ovom mitingu pod nazivom "Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju” mogli su se čuti povici "Slobo, slobodo", "Ubice, fašisti", "Ne damo Kosovo", "Ustaše, ustaše", "Sudite Vuku". Pored Matkovića, okupljenima su se obratili Petar Škundrić, akademik Mihajlo Marković, Živorad Igić i Radoman Božović. TV Beograd i Politika su javili da je bilo 150.000 ljudi, nezavisni mediji govorili o tridesetak hiljada.
A protesti nekoliko hiljada studenata i građana nastavljeni su na Terazijama sve do 14. marta, kada su svi uhapšeni oslobođeni, a Skupština Srbije usvojila ostavke direktora RTS-a Dušana Mitevića i ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića.
Smenjeno je rukovodstvo RTV Beograd, a Studio B i Radio B92 su nastavili da rade. Oslobođen je i vođa devetomartovskih demonstracija Vuk Drašković, koga je pritvorenog čuvao Naser Orić, tadašnji radnik obezbeđenja Slobodana Miloševića.
To je bila pobeda 9. marta. Vuk Drašković je kasnije, u više navrata, isticao da je ostavkom Bogdanovića opozicija dobila više od onog što je postavila za cilj pre mitinga.
Drašković često ističe da je duh ovih demonstracija na kraju doveo do pada Miloševića 5. oktobra 2000. godine.
Srpska opozicija devedesetih je poslednji put zajednički obeležila godišnjicu ovih demonstracija 1997. godine kada je i pokojni premijer i lider DS Zoran Đinđić istakao da je 9. mart bio "temelj pobede" koju je opozicija izvojevala na lokalnim izborima godinu dana ranije (1996.).
Posle toga, godišnjicu 9. marta obeležava samo SPO, a prošle godine su venac na Trgu Republike položili i funkcioneri stranke Izvorni Srpski pokret obnove, koja se izdvojila iz SPO-a.
Deveti mart je svakako urbana legenda. Mnogi ovu “propuštenu šansu” ne opraštaju Draškoviću, ali dobri poznavaoci prilika tvrde da se dalje nije moglo. Stručna javnost smatra da su dometi 9. marta bili ograničeni, jer srpska opozicija tada još nije bila spremna za radikalizaciju. Ipak, saglasni su da je tada, po prvi put, ozbiljno uzdrman apsolutistički režim Slobodan Miloševića.
Naravno, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Milošević tada imao većinsku podršku u Srbiji, kao i apsolutnu podršku Srba van Srbije. I da su u njegovim rukama bili policija, vojska, mediji…
