Polazak u prvi razred najstresnije preživljavaju roditelji koji prvi put imaju prvaka. Dok se prvačići ne uzbuđuju mnogo zbog novina koje ih očekuju, roditelji su puni pitanja, dilema, briga i strahova. Branka Tišma, psiholog u Osnovnoj školi "Lazar Savatić" u Zemunu, odgovarila je na 10 najčešćih roditeljskih pitanja.
Mora li da zna da čita i piše?
Apsolutno ne. Škola uostalom i služi da bi se deca uz pomoć stručne osobe opismenila. Kod nas deca polaze u školu sa šest i po ili sedam godina, što je pravi uzrast za učenje veština kao što su pisanje i čitanje.
Da li i koliko treba da mu pomažem?
Roditelji ne treba previše da se mešaju u dečje školske obaveze i da umesto njih rade domaće zadatke. Ne treba ni da im pakuju stvari za školu. Dovoljno je da im nekoliko puta pokažu kako da prema rasporedu časova spakuju knjige i pribor da bi oni to kasnije radili sami.Dete kome se previše pomaže teško će se osamostaliti i steći radne navike. Zato ga pustite da samo piše domaći, a vi eventualno, kada završi, prekontrolišite da li je dobro rešilo zadatke. Ako ima grešaka, nemojte odmah da ih ispravljate, već pustite njega da traga za ispravnim rešenjem.
Kako da mu usadim radne navike?
Zajedno s detetom napravite plan aktivnosti koji mora da se poštuje. Naviknite ga da, kada dođe iz škole, prvo treba da se malo odmori, jede i onda krene da uči i piše domaće zadatke. Biće mu od velike pomoći ako se navikne da uči i rešava domaće zadatke svakog dana u isto vreme. Osim što treba da ima ustaljeno vreme za učenje, mora da ima i mesto u kući gde će uvek učiti. Najbolje je da to bude njegov radni sto, ali ako nemate uslova da mu ga obezbedite, zajedno izaberite neki kutak u kući koji će služiti za učenje. Veoma je važno i da shvati kako školske obaveze treba da mu budu na prvom mestu. Roditelji treba da znaju da đak prvak ne može učiti više od pola sata bez pauze i zato, ako za to vreme ne može da završi sve obaveze, neophodno je da napravi pauzu od sat-dva.
Da li da sklonim njegove igračke?
Polazak u školu ne znači da je vreme igre prošlo jer igra je dečja nasušna potreba i nikako ne predstavlja gubljenje vremena. Kroz igru s vršnjacima dete se socijalizuje, uči pravila ponašanja, a kroz igranje s igračkama oblike, vežba motoriku, razvija kreativnost. Zbog svega toga dete treba da nastavi da se igra, a polaskom u školu menja se samo to što prvo mora da završi domaće zadatke, pa tek onda da se igra. Zato igračke ne treba sklanjati. Jedino treba ubaciti neke nove didaktičke – što više kockica i slagalica, lopte i lutke zadržati, dečacima ne braniti da se druže s automobilčićima.
Na šta sve da ga upišem?
Ovde je najbitnije naći pravu meru. Kao što nije dobro da dete nema nikakve vannastavne aktivnosti, tako ne valja ni kada ih roditelji upisuju na sve i svašta, pa deca ne mogu sve da postignu i večito su umorna. Prvih nekoliko meseci, dok se ne naviknu na novu sredinu, prvake je najbolje i ne upisivati na vannastavne aktivnosti. Kada se priviknu na školu i učenje, shodno interesovanjima deteta treba odabrati neki sport ili neku drugu sekciju, ali najviše dve. Sat-dva nedeljno dodatnih aktivnosti za njih sasvim su dovoljni.
Treba li da ga vodim u školu?
Prvog dana obavezno. Bilo bi lepo da porodica nečim svečanim, ručkom ili već nečim po svom izboru, obeleži taj dan. I sledećih nekoliko dana roditelji ili neko od odraslih ukućana mogu dete odvesti do škole, ali ne treba praktikovati uvođenje u učionicu, već samo do ulaza u školu. Kasnije, ako škola nije baš daleko, možda je dovoljno otpratiti ih do pola puta. U svakom slučaju, treba osluškivati dete i proceniti kada je spremno da ide samo.
Šta ako uopšte nije spremno za školu?
Ovo bi pre moglo da se svrsta u neopravdan roditeljski strah nego u mogućnost koja je realna jer to se zaista retko dešava. Uostalom, deca su već pri upisu prošla neke testove, a sada se i kroz pripremu u obdaništima osposobljavaju za hvatanje u koštac sa školskim obavezama. Ako se baš i primeti da dete teže savladava gradivo, roditelj ne treba da se oseća sam u tom problemu i uvek može da se obrati učitelju, psihologu i pedagogu kako bi se detetu pomoglo.
Šta ako bude loš đak?
Svaki roditelj želi da njegovo dete bude dobar đak, ali nemaju sva deca iste sposobnosti i mogućnosti niti želju da uče. U svakom slučaju ne treba se unapred plašiti od toga da će dete biti loš đak. Umesto da strahuju, roditelji treba da, shodno svojim mogućnostima, obezbede deci uslove za učenje, pomognu im da steknu radne navike i da prate kako napreduju u školi. Tako će im najbolje pomoći. Relativno je i šta znači to "loš đak". Za neke roditelje to je čak sve što je manje od odličnog ili vrlo dobrog uspeha. Roditelji, međutim, ne smeju svoje ambicije da ostvaruju preko dece i da od njih traže više nego što su ona u stanju da postignu.
Da li će se uklopiti u novu sredinu?
Neka deca se uklapaju lakše, neka teže. Da biste znali kako se vaše dete privikava, razgovarajte s njim, pitajte ga s kim sedi, zna li kako mu se zovu drugari iz razreda, da li na odmorima ostaje u učionici ili izlazi s decom napolje. Iz odgovora na ova pitanja saznaćete dosta o tome kako vaše dete provodi vreme u školi, da li je samo ili već ima svoje društvo. Ukoliko procenite da privikavanje ide teško, dobro je da porazgovarate i s učiteljem. Oni imaju iskustva u radu s decom i pomoći će vam da otkrijete zašto adaptacija ide teško i šta da uradite da detetu olakšate.
Šta ako ga budu tukla deca?
Tu su roditelji naročito osetljivi, što je i razumljivo jer deca u školi treba da budu bezbedna. Treba im objasniti da u tom slučaju treba da se obrate učitelju, dežurnom nastavniku, školskom policajcu ako ga škola ima ili bilo kome od odraslih osoba koje rade u školi. A kada dođu kući, da ispričaju roditeljima šta se desilo. Roditelji u takvim situacijama treba da budu prisebni, da pokušaju da što realnije sagledaju situaciju, ne reaguju ishitreno i ne dele sami pravdu, što se neretko dešava. Oni najpre treba da se obrate učitelju koji će, ako proceni da je potrebno, u rešavanje konflikta uključiti i školskog psihologa i pedagoga.
