Pre 130 godina u Srbiji je obavljen prvi telefonski razgovor. Vojni ministar Teša Nikolić bio je oduševljen kada ga je jednog jutra 1883. godine sačekala na stolu ta "čudna sprava". Sadržaj prvog razgovora nije poznat, a da li je prva izgovorena reč bila "halo" ili "da li se čujemo" ostaje samo da nagađamo, piše "RTS".
- Šta će mi telefon kad imam konjanike, oni mogu da prenesu bilo koju poruku po gradu za tri minuta -, rekao je ministar vojni Teša Nikolić 1883. godine odgovarajući inženjeru Panti Mihajloviću, kada je pokušao da ga ubedi da uvede telefon. Kada je sutradan ministra na stolu sačekalo to "čudo neviđeno", bio je oduševljen. Prvi razgovor u Srbiji obavljen je između njega i jednog kapetana.
Jedan telefon bio je u zgradi koja se nekad nalazila na raskrsnici Kneza Miloša i Bulevara Kralja Aleksandra, drugi 300 metara niže, a između razmotana žica po ulici. Sadržaj prvog razgovora nije poznat, pa ne znamo da li je prva izgovorena reč bila "halo" ili, "govori ministar vojni, da li se čujemo"?
Ne zna se ni u kakav aparat je ministar izgovorio prve reči. Možda baš u neki poput najstarijeg telefona koji se čuva u Muzeju PTT-a.
- Istovremeno je služio i kao slušalica i kao mikrofon, na gornjem delu postojao je pisak od kaučuka i zviždukom se davao znak da želi da se uspostavi veza. Pisak je zatim bio skidan i stavljao se na uvo kao slušalica. Znači kad ste hteli da govorite onda ste govorili u krug, a kad ste hteli da slušate, onda ste stavljali na uvo -, objašnjava kustos muzeja Ljiljana Đorđević.
Prvi sledeći važan razgovor bio je između Beograda i Niša, nekoliko godina kasnije. Učesnici su bili kralj i predsednik Vlade.
- Kralj Milan u Nišu, predsednik Vlade Milutin Garašanin u Beogradu. I sad pazite, koliko dugo gradimo puteve, infrastrukturne objekte, kralj daje naređenje da se za 48 sati uspostavi telefonska veza. I zaista su uspeli da uspostave telefonsku vezu putem telegrafskih i ostalih kablova -, naglašava generalni direktor PTT Srbija Milan Krkobabić.
Za prve telefonske razgovore i prihvatanje ove "čudne sprave" postoje različite anegdote, kao što je ona o razgovoru kralja i Garašanina.
- Milan ga je stalno opominjao da govori glasnije, a ovaj je na kraju rekao - Vaše veličanstvo ja govorim toliko glasno da kad bih se popeo na vrh Saborne crkve vi biste me sigurno čuli u Nišu -, prepričava kroz smeh profesor Elektrotehničkog fakulteta Đorđe Paunović.
Osim ovih šaljivih priča, telefoni i telefonske centrale služili su i za ozbiljne državničke poslove, da se u svet pošalju važne poruke.
- Ovde je kućna induktorska telefonska centrala sa koje je 1914. godine u svet otišla vest da je princ Ferdinand ubijen u Sarajevu -, kaže kustos Ljiljana Đorđević.
Krajem 19. veka u Beogradu je postavljena prva telefonska centrala. Prvi pretplatnici bili su najbogatiji Beograđani. Ipak, u početku je bilo nepoverenja, a i sujeverja.
- Ni te prve telefonske veze, ni ova veza preko telefonske centrale, nisu baš bile tako popularne u prvom trenutku. Tek u relativno dugom roku uspeli su da prikupe sve te pretplatnike, prvo su prikupili jedan, pa dva, pa tri, pa 12, pa je onda bio zastoj zato što niko nije hteo broj -, objašnjava profesor Paunović.
Simbolična dodela brojeva
I u ono vreme simbolični broj 13 niko nije hteo kao telofonski, tako da je taj broj kasnije bio rezervisan za klanicu.
Nakon preduzetnika, na red je došao i običan svet. Međutim, ni tu privikavanje nije išlo baš glatko.
Malo, po malo, telefon u kući postajao je uobičajena stvar. Rastao je standard, a menjao se i mentalitet.
- Taj faktor vrlo je bitan u svemu tome, koliko to košta, koliko je to dostupno, a onda dolazi ono čuveno srpsko - ako ima komšija preko puta, mogu da imam i ja bolji, ako moj drug, drugarica, prijateljica, prijatelj, ima najnoviji model, zašto ja ne bih imao -, objašnjava Krkobabić.
Tako se pomama za telefonima širila. Jedan talas Srbiju je pogodio šezdesetih, dok je već sedamdesetih tražnja bila mnogo veća od ponude.
- Ne pamtim baš sasvim tačno kad je počela pomama, ali je sigurno da je bilo dosta teško u Beogradu dobiti telefonski broj, baš ste morali da se potrudite, a kasnije više niste ni mogli da ga dobijete, nego ste eventalno dobijali dvojnika ili ste imali sreću da dobijete stan u nekom novom bloku gde je to već sistemski izgrađivano -, ističe profesor Đorđe Paunović.
O različitim vremenima i društvenim promenama svedoče i telefoni u Muzeju PTT-a. Od onih na navijanje, preko onih sa socijalističkim šarmom, do modernijih. Danas je život bez telefona nezamisliv.
- Hajde da pođemo hipotetički, da danas zabranimo svim dečacima i devojčicama već od 10 godina da koriste mobilni telefon, ja mislim da bismo imali pobunu u državi -, kaže generalni direktor PTT Milan Krkobabić.
Uspon mobilnih, a pad fiksnih telefona neki tumače i kao važnu društvenu promenu. Naime, fiksni telefon je pripadao celoj porodici, dok je mobilni, lična stvar. Sto trideset godina kasnije i konjanici imaju telefone.
