Najbolji način da neko ko nikada nije došao u zemlju nebeskog naroda shvati Srbiju jeste da dođe za 1.maj.
Prvo, zato što mi je muka da objašnjavam kako je Srbija zapravo lepa na proleće (trust me, April in Belgrade is beautiful! Just imagine if there was no snow and ice, the streets a bit cleaner, no New Years Eve drunks... Oh, forget it, I'll just send you a postcard).
Drugo, zato što se tu vidi cela ironičnost srpskog mentaliteta. Prvi maj je kao, Dan Rada. Niko ništa pod milim Bogom ne radi. Kao da slaviš mir bombardovanjem. Tu se vidi kako smo mi jedan veseo, nemaran narod. Ove godine nastalo je opšte nerviranje jer Praznik Rada pada u nedelju, kada ne bi radili kako god okreneš. Pobesneli kao da su im zabranili da slave svoj sopstveni rođendan.
Zašto slavimo Prvi Maj
Praznik Rada ili Prvi maj je u Srbiji nešto kao "dan borbe za očuvanje roštilja". Dan kada se ljudi sete da postoji Košutnjak, koji se inaće posećuje samo ako imaš glupu ribu, kola, a nemaš praznu gajbu. Živiš sa kevom na Karaburmi, ali si sklepao od nekog kredita kintu za Hjundai i sad si baja do jaja.
Elem, otićićeš na Košutnjak na "uranak". Sklopićeš kintu za roštilj sa ostatkom svojih ortaka iz radničke klase. Neko ko ima Juga će to crknuto meso i da preveze, pa će da otvori sva četiri vrata od kola da bi ste svi mogli da slušate Marka Bulata. Piće se Jelen. Neko će i da se kresne u šumi. Srećan 1. maj.
Najlicemerniji praznik u godini
Mi Srbi slavimo klopu, roštilj i alkohol. A zapravo, niko nema blage veze kako je nastao praznik. Evo ukratko. Iza sedam mora, iza sedam gora, u drugom najvećem srpskom gradu, Čikagu, beše jednom davno (1886) stari Mekormik i radnička klasa koja ne ide u raj. Industrijalci su ih izrabljivali.
Junak Mekormik izađe na Hejmarket Trg sa još gomilom nezadovoljne izrabljene sirotinje da zatraži da ih izrabljuju samo osam sati od 24 sata, umesto dosadašnjih 88. Matora izrabljivačka stoka im se samo smeškala. Beše to na Prvi maj.
Ni Drugog Maja ih nisu šljivili, samo su se nervirali što nisu u fabrici da prave džem od šljiva. Trećeg su već popizdeli i našli drugu radničku stoku koju bi izarbljivali. Bejaše to u ponedeljak. Jedno stado radničke stoke i drugo stado radniče stoke su se potukli. Posle su još pale neke bombe od anarhista predvođenim Spajsom i Parsonsom.
U novembru je zla veštica zvana Vladajuća Klasa pogubila nesrećne anarhiste misleći kako će sve baš da zabole, dok god imaju svoje poslove. Međutim, desila se privremena evolucija među nekoliko stada svinja koji su postali ljudi, njih 250 000, izašli na ulice.
I tako, Vladajuća Klasa odluči da im daju taj osmočasovni rani dan i još Prvi Maj, da stoka, koja više nikada nije evoluirala u čoveka može da se valja u lokalnom blatu, na primer Košutnjaku i da pije i jede deo onog za šta je radila. Ostalo, neki 99, 9 posto je u jahtama Vladajuće Klase.
Epilog priče
126 ili koliko već godina kasnije, nakon što Avgust Spajs i Albert Parsons nisu otišli u raj, kao što Rundek kaže da ćete vi koji ovo čitate i ja koja pišem. Nakon što su se anarhisti izborili za neki red, opet paradoksalno, vi odete na Košutnjak i napravite nered.
Nezaposleni će masovno da slave i da prinose žrtve u vidu mrtve divljači, svinjetine (jednog od njih) bogu Radu. Siromašni će se najesti mesa koje retko mogu a kupe, a mesari će za taj dan uplatiti letovanje u Prčnju u koji će nositi sopstvene proizvode i najzad ubaciti ogradu na terasu svoje kuće na obodu Beograda, koja nikad neće biti izmalterisana da bi plaćali manji porez jer im se kuća u katastru vodi kao nedovršena.
Radnici će se obući u svoje trenerke iz Najka za koje su opelješili penzije i plate roditelja, da bi zgledali bogatije (Vladajuća Klasa se pritom oblači na Sejvil Rou, a ne u Najku). Radnice će nositi Gajić trenerke ne bi li se udale za Vladu Klasić. Vlada Klasić svakako nije na Košutnjaku. Stoka će sledeći dan i dalje biti stoka i trezniće se na birou.
Ko je, bre, ovde srećan i šta smo uradili
Vladajuća Klasa će kulirati na svojim fensi vikendicama koje je izgradio još njihov deda Vlada Klasić. Zabole ih što se stoka valja u Košutnjačkom blatu, gde su verovatno i začeti dok su njihovi dugokosi roditelji slušali "Na zadnjem sjedištu moga auta" na zadnjem sjedištu Fiće kupljenog na kredit od posla na koji ih je ubacio stric.
Mami je tu noć puklo dugme za Jugoteks pantalona. Vladajuća Klasa se još raduje, dok stoka pada u delirujum - plata stiže tek trećeg. To je radnicima praznik.
Stoka je srećna - daj šta daš. Radnici sede kući i kuliraju. Mnogo su umorni. Daće dobar deo svoje plate svojoj deci, braći, sestrama koji sa 30 godina žive sa tri generacije svoje familije, neće da rade za sitne pare, a imaju energije da jedu roštilj. Ješće ohlađene ćevapčiće i kobasice da se ne bace, jer je to greh.
Pričaće viceve o Tomi Nikoliću i pljuvaće Cecu, dok njen CD sa najvećim hitovima svira sa svih strana iz raznih Juga (siromašnija stoka) i Dačiji (jedanko siromašna stoka koja je uzela kredite i sad gleda Jugoslovene kao najveće jadnike).
Najsrećniji su svakako košutnjačk krpelji.
Srećan vam radnik praznog naroda!
P.S. Dva'estrojka vam ide do Košutnjaka.
