U julu sam deaktivirala svoj Facebook nalog kao neku vrstu društvenog eksperimenta. Kako je između mog života i Facebooka postajala sve veća simbioza, pitala sam se šta bi mi neodstajalo? A šta ne bi?
To nije bila neka impulsivna odluka sa neočekivanim posledicama niti sam ja kritičar Facebooka. Volim i koristim društvene medije i fasicinirana sam njihovim dometima na najrazličitijim poljima. Facebook je očigledno ogroman - i verovatno najsveobuhvatniji - deo toga.
Moj eksperiment je potrajao duže nego što sam očekivala. Nisam sasvim ugasila svoj profil, samo sam ga deaktivirala. Naučila sam razne stvari: da mi nedostaje česta konverzacija, da sam sad, ironično, više nego pre fokusirana na svoj život i potrebe i da nisam jedina koja se pita biti ili ne biti na Facebooku.
Nedavni članak u New York Timesu naslovljen "Oni koji se odupiru Facebooku", bavio se mladima koji apstiniraju od Facebooka zabrinuti zbog ugrožavanja privatnosti, otuđivanja i prevelike količine informacija. Ali, mene je zanimala šira slika: U svetu gde je prihvaćenije da ste na Facebooku nego da niste, kako izgleda kada odlučite da se povučete iz igre?
Od jula nisam osećala da mi, u društvenom smislu, nedostaje Facebook, ali činjenica je da mnogo toga propuštam. Kada neko postavi zabavne fotke sa žurki ili iz noćnog života, osećam se kao jedino dete u odeljenju koje nema TV, izgubljena dok ostali citiraju dijaloge iz "Simpsonovih".
Facebook apstinencija
Takođe, često moram da se pomučim ne bih li se uključila u priču kada neko spomene nešto što je neko treći podelio na Facebooku. A tu je i čitav svet flertovanja i upoznavanja koji za mene više ne postoji.
Nedostaje mi ta lakoća komunikacije sa prijateljima i poznanicima. Ranije sam Facebook koristila i da pronađem izvore za razne članke, ali ni to više ne mogu. Tako da su sada moji tokovi komunikacije monogo segmentiraniji: Twitter da ostanem u kontaktu sa nekim prijateljima, uglavnom onima koje sam upoznala preko posla i da pronađem zabavne članke koje drugi prepročuju; LinekdIn da organizujem svoje profesionale kontakte; i dobri stari telefon i email da budem u kontaktu sa bliskim prijateljima.
A najviše me je iznenadilo ono u čemu sada uživam, od kad nisam na Facebooku. Provodim manje vremena za kompjuterom, bez FB-a kao izvora beskonačnog sadržaja. Tokom stvarnog života više mi ne prolazi kroz glavu šta je vredno ili ne da se podeli na Facebooku, tako da vreme provodim zapravo uživajući u trenutku. A nema ni onih lažnih poređenja sa tuđim izveštačenim digitalnim samopromocijama.
U konačnoj analizi, ono što mi je moj mali eksperiment pokazao jeste da je Facebook postao toliko ugrađen u ljudski život da je kao neka vrsta religije. Možete da učestvujete ili ne koliko god hoćete, ali ta stvar neće nestati. Vaš izbor neće izmeniti ništa, gledano na širu sliku, međutim, meni je fascinantno da istražujem razlike u sopstvenom životu.
Posle pet meseci i dalje nastavljam sa eksprimentom. Neću još obrisati svoj profil. Vratiću se jednoga dana. Za sada, uživam u svom offline životu.
Šta vi mislite? Da li ste ikada deaktivirali ili obrisali svoj Facebook profil? Iz kojih razloga? Kako ste se osećali? Koliko je Facebook (bio) ukorenjen u vaš život?
