Vladika Vasilije (Kačavenda), bivši episkop zvorničko-tuzlanski, šlogirao se preksinoć u manastiru Svetke Petke u bijeljinskom naselju „Pet jezera“.
Kako pišu Novosti, on je van životne opasnosti, prebačen u KC Srbije.
Kačavendu je Sveti arhijerejski sabor, na majskom zasedanju, razrešio svih crkvenih dužnosti, ali ne i vladičanskog čina.
Prema rečima njegovim bliskih prijatelja, iz kruga lekara, "svestan je i van je životne opasnosti, a lekari u Beogradu preduzimaju sve mere da se njegovo stanje što pre stabilizuje“. Poslednjih dana i sedmica, svedoče njegovi prijatelji, osećao se sasvim dobro.
Pretprošle subote je, čak, služio u crkvi u Sokolcu na službi posvećenoj jubilejima 40 godina episkopskog staža i 60 godina službe u SPC mitropolita dabrobosanskog Nikolaja(Mrđa). Nedavno je služio opelo preminulom bliskom prijatelju u selu Velika Obarska, kod Bijeljine. Boravio je u manastiru Svete Petke, ali je i putovao, ne samo po RS, već je odlazio i na desnu obalu Drine.
"Pre nekoliko dana bio nam je u gostima, dugo smo sedeli i razgovarali, čak je govorio da se zdravstveno sasvim dobro oseća. Bio je sasvim raspoložen, spominjao je dobar prijem u Mitropoliji dabrobosanskoj, posebno od mitropolita Nikolaja. Ostavio mi je utisak čoveka koji je „pronašao sebe“, sada u novoj ulozi, od kada, posle više od 35 godine, više nije na čelu Eparhije zvorničko tuzlanske, gde je ostavio vidan trag, pre svega, podizanjem više od 200 crkava i manastira u RS i FBiH", priča jedan od Vasilijevih prijatelja iz Srbije, koji je, kako kaže, i sam zatečen vešću da se šlogirao. -
Vladika Vasilije je, posle selidbe iz manastira Svetog Vasilija Ostroškog, u centru Bijeljine, u konak manastora Svete Petke, koji je podigao u ruskom stilu, viđan i po gradu, kako šeta, razgovara sa ljudima, ali i pazaruje u velikim ovdašnjim marketima.
Teško je bilo pretpostaviti da ga, kako se to u ovdašnjem narodu kaže, može nešto „strefiti“, ali dogodilo se. Mnogi njegovi prijatelji, od prekisnoć su, „usijali“ telefone, dogavarjući se i tražeći da se sve učini, kako bi Kačavenda što pre „stao na noge“.
