Žarko Jokanović, autor feljtona koji je potresao Balkan, za Nedeljnik otkriva sva saznanja o životu i sudbini Jovanke Broz, o tome zašto je smetala Titovim generalima, kako je uklonjena iz javnosti, o mučnom životu u izolaciji, o "višku" srpskog nacionalizma za jednu Titovu suprugu, kao i zašto Jovanka misli da se oni koji danas vode državu ne razlikuju od onih koji su došli posle Tita.
"Svoj život ume da sažme u dve rečenice: 'Bog mi je dao divan život pored Tita. Ali, koliko godina mi je bilo lepo - još više godina sam bila progonjena, mučena i zlostavljana'. Tita i dalje voli i s ljubavlju i razumevanjem priča o njemu. Nikad mi nijednu ružnu reč o njemu nije rekla. Imam utisak da je to jedna od onih ljubavi za sva vremena", kazao je Jokanović za novi broj Nedeljnika.
Jovanka dosta argumentovano govori i o poslednjim godinama Titovog života, kad je on praktično bio kidnapovan i s oružjem na čelu odvojen od nje: "Tito je jednostavno bio primoran da se razdvoji od mene. I on je dobro znao kakvim zlikovcima je okružen i da je to jedini način da mi spase život, jer oni su bili spremni na sve. Toliko sam ja njima smetala, i Tito je to dobro znao. On je mene tako spasao od tih neljudi i tih zlotvora."
Ona je kao glavne razbijače Jugoslavije označila upravo one kojima je i sama smetala i koji su bili njeni najveći dušmani: Staneta Dolanca (za koga je imala dokaze da je bio u Hitlerjugendu i da je bio nemački špijun) i Nikolu Ljubičića.
Dolanc i Tito
Prema Jokanovićevim rečima, Jovanka Broz je veoma upoznata s aktuelnim zbivanjima u zemlji, vrlo je analitična i svestrano sagledava situaciju u kojoj se nalazimo.
"Njoj su mnogi svašta obećavali - i niko ništa nije ispunio (ako izuzmemo Ljajića, zahvaljujući kome je popravljeno grejanje u prizemlju kuće, ali ne i na spratu, i Dačića koji joj je dao dokumenta). Milošević joj je obećao da će joj renovirati kuću, ali je slagao. Tadić je tri puta poručivao da će je posetiti - ali nikad nije došao. Dačić je bio - i ona mu je tražila da preduzme mere da krivično odgovara Ognjen Grković koji joj je pretio ubistvom, ali tu ništa nije urađeno.
Što se Nikolića tiče, pozdravila je njegov nalog da se otvori Titov sef, ali je veoma razočarana što tom činu nisu prisustvovali naslednici ili njihovi advokati, pa se ni mesecima nakon toga ne zna šta je tu pronađeno. Niko nije reagovao. Ali, koliko je meni poznato, ona je to direktno u lice i rekla Dačiću i Tomi Fili, koji je bio s njim kod nje, i Dačić zna taj njen stav.
Jovanka je ovako opisala taj dijalog: 'Hapsite tog Ognjena Grkovića, tog ubicu koji mi je pretio da će me ubiti.' A Fila kaže: 'Ne znamo gde je, pobegao je.' A ja sam rekla: 'Nije pobegao - znam ja gde je'", priča Žarko Jokanović za Nedeljnik.
Jovanka nikada nije bežala od svog porekla i od srpstva kome pripada. I to je umela i da demonstrira i kada je 1952. godine Titu koji je ležao operisan u bolnici recitovala srpske junačke pesme u desetercu (ni sama ne zna koliko tih pesama zna napamet, baš kao i pesama najpoznatijih srpskh pesnika). U inat svima stavila je Karađorđevu sliku u dvor i na pitanje Edvarda Kardelja, da li je to istina, odgovorila je: "Da. Istina je. A koga biste vi stavili?"
Jokanović za Nedeljnik navodi da mu je Jovanka ispričala i kako je u svojoj kući u Lici, kao sedamnaestogodišnja devojka, na početku rata organizovala sastanak na kome su se vođa partizana i vođa četnika dogovorili o zajedničkoj borbi protiv fašista.
"Često je Tita zavitlavala kako je ona uspela da pomiri četnike i partizane, a on nije uspeo da se dogovori s Dražom i da naprave sporazum o zajedničkoj borbi. On joj je ispričao da je nakon jednog sastanka s Dražom, kad su odlazili iz tog mesta, eksplodirao jedan most i da je to Draža imao nameru da ih pobije, pa posle toga više nije bilo razgovora. Jovanka je kasnije tu priču proveravala kod Rodoljuba Čolakovića - koji joj je ispričao istovetnu verziju", govori Jokanović.
"Što se tiče Krcuna, ispričala mi je sledeće: "Krcuna sam cenila jer je bio vrlo duhovit. Bio je jedan od najpametnijih u tom vremenu i jedan od tih boraca za prava Srbije. I on to nije krio. Jednom smo išli brodom, putovali za otok Vis, a Krcun zapeva pesmu 'Oj, vojvodo Sinđeliću' i sedne blizu Tita. A svi viknu: 'Ne sme se ta pesma pevati.' A on je i dalje pevao. On je imao smelosti da kaže štošta."
Ona je naslutila da će se dogoditi krvavi raspad Jugoslavije. "Upozoravala je na to, pisala pismo Centralnom komitetu, apelovala - ali je proglašavana neuračunljivom, ludom, željnom pažnje. A ona je samo dobro videla i znala kuda sav taj razdor u rukovodstvu oko Tita vodi. Naravno, nisu je poslušali. Ti ratovi su joj vrlo teško pali, a posebno progon Srba iz Hrvatske za vreme Oluje. To joj je vratilo neke stare slike, oživelo neke stare rane, i to je i dan danas boli".
