Reporter Slobodne Dalmacije proveo je jedan dan s pogrebnicima na Lovrincu.
Bono zaprima, oprema i izdaje pokojne. Inače je iz Zavidovića, a tu je 41 godinu. Rekao je da je u bivšoj Jugoslaviji svatko mogao dobiti posao grobara, ali nije bilo lako naći stan zbog predrasuda o zanimanju.
Svi su mu pokojnici isti, ne vidi razliku među njima. "Ispratio sam ih na onaj svijet više od pedeset hiljada. Mogo bi se pun Poljud napunit, da se ne srami ni pred kim! A ovijeh što sam ih baš ja opremio i u sanduku izdo za sahranu, njih bi se skupilo jače od dvaest hiljada", ističe.
Na pitanje sanja li pokojnike, kaže da ne sanja. "Jok! Čim ja preko vrata s posla, ja preokrenem list, isto ti kad ga prevrneš u novinama."
Kako se radi?
Ako postoji, digne se kameni spomenik, razbije se betonski temelj i kopa do starog pokojnog. Ako je plitko, treba kosti izvadit i malo potkopat, da bi od gore mogao stat novi. Minimalna dubina ukopa je metar, a prvi se uvijek kopa na metar i osamdeset. Dimenzije su 210 za 80 cenata.
"Ako si ko Tkačenko, oni košarkaš što je bio, onda je dužina 230. Kad se sitin kako mu je ono Moka Slavnić proša kroz noge u Manili. Mislin, tome Tkačenku", govori Ante Mandić za Slobodnu Dalmaciju.
Kosti budu u visini debljine glave, oko petnaest centimetara. To je debljina sloja jednoga ukopanog. Ostane četri, pet kilograma kostiju, sve ostalo nestane. Grobari s kojima je razgovarala Slobodna Dalmacija kažu da je najbolje pokopat u zemlju, puno bolje nego u betonsku grobnicu. "Sve to zemlja najbolje razgradi. I šta je važno, nema mirisa", ističe Marijan Silov.
Na pitanje ima li crva, Božo Barić kaže da nikad ni jednog nije bilo.
Sad može i prispavat u grobu
Mandić je iz Sratoka ili Bogdanovića, a radio je u Jugoplastici i bio dragovoljac u ratu. Ostao je bez posla, pa u Dalmadomu. Ona je došla kriza pa je morao tražit gde će dalje.
"Luta san za poslon i prije šest godina naša smiraj na Lovrincu. Prije bi sprovod gleda s trista metara, a sad mogu prispavat u grobu s pedeset mrtvih i svakoga upitat kako je. Šta ćeš, triba živit, dicu školovat. Kolege su mi super, pravi ljudi, a posla neće nikad falit na groblju. Nažalost. Tako da ću s posla u kapsil, kad dođe momenat, ha-ha-ha..."
Koje su grobnice najbolje?
Silov je na Lovrincu dvije godine. Otkrio je što misli koje su najbolje grobnice.
"Kamene, stare s patinon. Takve su se radile prije 50, 60 godina. Patina je obično lišaj. Kad bi se patina digla – kamen bi se ukaza bil ko snig. To ti je spomenik kulture. Ja bi ih zabranija brusit", veli Silov.
Dalibor Lovrić, rođeni Tuzlak, iz Gornje Lipnice, došao je davno u Split. Radio je svašta. "Nisan ni sam mislija da ću na groblje. Računan, probat ću, vidit ćemo. Iman ženu i dvoje dice. Malomu 19, maloj 16. Triba posa čuvat, ko nije radija u privatnika, taj ne zna šta je posa. Ali, nije ovo isto za svakoga..."
Na pitanje smeta li zanimanje djeci, Petar Rodić kaže: "Mojoj su se rugali da in je ćaća grobar. Ali oguglaš."
"Slušaj, momak, nismo ti mi grobari, mi smo Torcida pogrebnici! Grobari su u Beogradu. Partizanovi navijači. Izbačeni davno s naše tribine. Samo da znaš", ističe Mandić.
Ispraćaj Olivera
Mandić kaže da mu je najveća čast bila kad je ispraćao Olivera. Uzeli su ga u mrtvačnici, odnijeli kod Svetoga Frane i kasnije mu bili u pratnji kolica do Gata sv. Nikole i ukrcaja na brod.
"Meni je najgore kad roditelji dicu kopaju. Sitiš se odma svoje kod kuće. Samo nek bude po redu, da se ne priskače, drugo je sve lakše", kaže Lovrić.
Posebno je dirljivo poslje grobova s djecom, malene grobnice. "Matere i očevi, braća i sestre ostavljaju figurice anđelaka. Ima i igračkica, prvih cipelica. Neki je grobak zapušten, jednomu se spomenik naherija, oko drugoga taman nasuta šaka žala. Više od šake nema di ni stat. Digdi žmirka svića na bateriju. Moga bi čovik sad zaplakat."
