Davor Rostuhar je tijekom svog 39. dana ekspedicije na Južnom polu odradio svoju, kako navodi, posljednju pauzu koju je detaljno opisao u svom novom ekspedicijskom zapisu.

"Ništa mi ne nedostaje. Od stvari, hrane, komocije… Naravno, nedostaje mi Anđela, roditelji, prijatelji, ali sada sasvim podnošljivo. U početku je bilo teško. Sada kada znam da ću se za otprilike dva tjedna vidjeti sa Anđelom, srce mi je mirno. Turkish Airlines nas je obradovao time što je ponudio Anđeli povratnu kartu da dođe pred mene u Punta Arenas. Svaka im čast! Ako sve prođe po planu i posluži nas vrijeme, mogao bih tamo biti na svoj rođendan. Kozmička dramaturgija na djelu! 

Ali od stvari mi ništa ne nedostaje. Ponekad se pitam jesam li nečega željan. Padnu mi na pamet moje omiljeno jelo: sir i vrhnje, zatim pizza, pivo, topla kupka, masaža, moj najdraži Zagreb-grad… I ne. Ništa mi ne nedostaje. Na Južnom polu me čeka moje omiljeno pivo Fakin - od Pivnice Medvedgrad. Tome se itekako veselim. Ali sada mi ništa ne nedostaje. Dobro mi je. Sve imam. Iako već 39 dana jedem isti jelovnik, veselim se svoj hrani. Za razliku od prvog djela ekspedicije kada nisam mogao pojesti sve što mi se nalazi u dnevnom paketu hrane, danas pojedem sve sa guštom i mogao bih još toliko. 

Imam onu finu dozu gladi. Mislim da je zdravo u životu biti lagano gladan. Što god mi mislili o tome, hrana je danas najjeftinija i najdostupnija ikad, i ona nam služi za krpanje svih problema. Njome želimo zatrpati onu beskonačnu rupu unutar nas samih, ali tu rupu nije moguće zatrpati, treba naučiti s njome živjeti. U tome se nalazi mir i ravnoteža. Nema dugotrajne sreće u sitosti i natrpanosti. Kad si lagano gladan, uravnotežen si. 

Nedavno sam primijetio da mi se dio hrane pokvario. Upljesnivile su se kobasice i sir koji sam kupio u Čileu zato što su mi Argentinski carinici zaplijenili kulen i kozji sir koji sam nosio iz Hrvatske. Ali ne brine me to. Da se to dogodilo prvih dana, itekako bih se brinuo da neću imati dovoljno hrane. Ali sada, pred kraj, nema veze. Ostalo mi je dosta slanine i čvaraka od mesnica Ravlić koje mi daju dovoljno energije preko dana, a i linolade imam još uvijek puno, iako se teško suzdržavam da je svu ne dokrajčim.

Najviše se veselim večernjem obroku. Nakon cjelodnevnog pješačenja, kad onako umoran dođem u šator, prvo mi na red dođe „Fini-mini“ juha od Podravke. Nikad se nisam toliko veselio juhici. Ništa me toliko ne okrijepi kao dobra juhica. Potom sljeduje dupli dehidrirani obrok. Imam obroke raznih proizvođača, ali „Summit to eat“ i „Outdoor food“ su mi najbolji. Sve varijante koje imam su mi ukusne: govedina s povrćem, curry od bakalara, pileća tika-masala, riža s vrganjima, špageti bolonjez… 

Ali kad na red dođe losos sa brokulom, tome se veselim cijeli dan. Čak si mislim, sve da me sad prebace u Zagreb i ponude mi da pojedem što god hoću, mislim da bih naručio četverostruku dozu dehidriranog lososa sa brokulom! I onda desert, također dehidriran. Imam tri kombinacije – čokoladni mus, puding od riže i kolač od jabuke. I zeleni čaj. I što ćeš više u životu? Astronauti jedu dehidrirane obroke po nekoliko stotina dana, zašto ja ne bi mogao pedesetak? 

Ali da mi nije baš sva kuhana hrana dehidrirana nosim si i par malih paketića tjestenine Marodi koje si kuham na dane pauze, kao danas. Na dane pauze jelovnik mi je malo drugačiji i malo se više častim. Posebno se guštam s medom od OPG-a Carin i s Amundsen votkom. Taj mi je med koji proizvode prijatelji zaista za klasu bolji od ikojeg koji sam ikad probao i dođe mi kao pravi zagriz prirode. Kad napunim usta tim medom i pustim da se lagano topi, imam osjećaj kao da je ova beživotna ledena pustinja procvala i nad njom zazujale tisuće pčela. 

A Amundsen votkica dođe više za dušu. Kao da me povezuje s duhom Roalda Amundsena – prvog čovjeka koji je došao na Južni pol. Svaki put me podsjeti da ja sada radim ono što je prije stotinu godina napravio jedan od najvećih i najhrabrijih istraživača svih vremena, a u međuvremenu i nije puno ljudi to ponovilo. 

Moram priznati da se nagradim gutljajem votkice i ne samo kad su pauze, jer ipak su one prerijetko, nego i ponekad kad završim stupanj geografske širine ili kad odradim dobru kilometražu. A kad imam loš dan, onda si gucnem za utjehu. Kad sam imao krize u početku, padalo mi je na pamet da strusim cijelu bocu od jednom, ali dobro da nisam. Caka je u samokontroli. Sve puno bolje prija kad se uzima umjereno, i hrana i piće. 

I tako ja danas pauziram. Dosta je hladan dan i oblačno je, a kad nema sunca, onda u šatoru nije pretoplo. Sada je u šatoru oko plus pet. Da mi je prije puta netko ponudio da će mi u šatoru biti plus pet svaki dan, odmah bih potpisao. U međuvremenu sam se malo razmazio, jer, kad je sunčano u šatoru zna biti i plus 20. 

Ali veselim se i tome, jer se ugodnije spava na hladnoći. Spavam, jedem, čitam, pišem i punim baterije za finalnu dionicu prema polu. Prognoza za narednih nekoliko dana i nije baš bajna, ali što je tu je. Ne mogu se žalit, sve ni da hoću."

Pratite Davora na interaktivnoj karti i saznajte više o projektu na stranici njegovog ekspedicijskog dnevnika i na Facebook stranici.