Jedan put je bija pobiga iz dvora, tri dana ga nije bilo, dobivali smo dojave da je viđen desetak kilometara dalje od kuće, tražili smo ga, izluđeni, očajni, a on se nakon tri dana vratija sav krvav i izgrižen. Mislili smo da neće preživit, ko zna s kim se tuka i zašto. U svakom slučaju, nije bija od one vrste pasa koje biste volili srest na cesti bez brnjice.
Ljudi su ga se pribojavali, a mi smo se zbog toga osjećali važni
Nama je godilo da ga ljudi doživljavaju tako ozbiljno jer, kako to već biva, ljudi su sa pasima ka i sa dicom, vole se ponosit njihovim vrlinama. S tim da mi je za dicu jasno, jer, ako ništa drugo, imamo bar nekakve genetske zasluge za njihovu lipotu i pamet, ali za vrline, psiho-fizičke, svojih pasa baš i ne. No, to nam, kako rekoh, nije smetalo da se puvanderimo okolo veličinom i lipotom našeg Mede. Ljudi su ga se pribojavali, pa smo se mi zbog toga osjećali važni. Ajmem koji je gušt bija prošetat Medu po kvartu, onako ogromnog i mediteransko-polarnog, s onim njegovim kretnjama afričke pume, dok su se slučajni prolaznici razmicali isprid nas ka more isprid Mojsija.
Kad smo s njim šetali kroz grad, ljudi su nas znali zaustavljat i pitat koja je vrsta, ovo, ono, a mi nehajno odgovarali "kanadski ovčar", iako blage veze nismo imali o toj vrsti, niti nas je bilo briga. Naime, Medo nam je u život doša slučajno, poklonilo nam ga, a mi poklon prihvatili da ne uvridimo darovatelja. To šta se kasnije to malo štene koje je izgledalo ka gruda sniga pritvorilo u prekrasnu mrcinu je stvar slučajnosti, a ne našeg odabira kućnog ljubimca.
Moj brat je bija posebno kreativan kad bi znatiželjnicima iznosija Medino rodoslovlje. O, da, da, kanadski ovčar, čuvar s kanadskih ravnica, čudovište iz kanadskih jezera, pastir, superpas, bijela smrt, heroj, a ne mješanac, prvi pas u svemiru, koja Lajka, pih, da, da, baš smo takvog tili, tražili ga godinama, baš tu posebnu vrstu, mirno spavamo otkad njega imamo, taj brani naše dvorište, rodnu grudu i nas od svih zala, ne, nije na prodaju, jestel' vi pri sebi, heloooou, pa znate li vi koliko ova vrsta košta, a tek porijeklo, nemate vi tih para, moj šjor... Bože, kako je laga i manta, još mi je neugodno kad se sitim.
Švalerčina obična
Ono šta niko osim nas u familiji nije zna je činjenica da Medo ne samo da nije bija opasan, nego je bija najemotivnije i najbezazlenije pasje stvorenje u povijesti pasa. OK, istina je da je bija najjači pas u Splitsko-dalmatinskoj županiji, ali tu svoju snagu nikad nije koristija za ništa, ništa drugo doli za kavge sa drugim pasima i to, božemiprosti, zbog ženki. Dakle, švalerčina obična. I ako je uopće ima kapi te kanadske krvi u sebi, njegovi preci kanadski ovčari sigurno su se privrtali u svojin pasjin grobovima od srama.
Možda, da je bija odrasta po kanadskim ledinama, možda bi opravda svoje, navodno, porijeklo i bija ozbiljni, stameni čuvar nekakvog stada, ali kako je nekin nesritnin usudom završija u naš dvor, usrid Dalmacije, posta je pravi Dalmatinac – naoko velik i opasan, a u biti – pusti me stat tip, obični bonkulović, pacifista i ženskaroš.
To je bila naša obiteljska tajna
Šta se njega tiče, dakle, mogla je nama u kuću upast cila postrojba lopova svake vrste, on tu ne bi vidija ništa sporno – volija je ljude i nije ih dilija na poštene i hadezeov... ovaj, nepoštene. Svakome se veselija i mava onin svojin krznatin repon tako dobroćudno i razdragano da smo brat i ja tukli glavon u zid od muke shvaćajući da od njega nikad neće pravoga čuvara kuće bit. Opasniji i agresivniji je bija materin pitarić sa onom biljkom čuvarkućom nego on.
No, kako rekoh, to je bila naša obiteljska tajna, samo mi smo znali da je Medo potpuno bezazleno čudovište, a oni koji to nisu znali, nisu se baš usuđivali pokušat uć u naš dvor bez najave. Tako da je, zahvaljujući isključivo svom predimenzioniranom izgledu, Medo ipak obnaša funkciju čuvara, ni kriv ni dužan.
Najveći spektakl nam je zna priredit kad bi vanka počela nekakva nevera, munje i gromovi. Na prvi zvuk grmljavine, Medo bi iz dvora doslovno uletija u kuću kroz prozor tresući se gore nego ja, a ja se bojin gromova najviše na svitu. Onda bi se tako on i ja tresli zajedno, a mater bi se krstila i govorila da je Medo isti ja. Ponekad mi se činilo da ta usporedba više vriđa Medu nego mene.
Meni je bilo puno drago šta na svitu postoji neko ko se skoro više od mene boji grmljavine, pa san mu se rugala: "La, la, la, kakvi si ti pas, čoviče, bojiš se gromova, la, la, la", a Medo bi me gleda malo začuđeno, ka da san zadnja tuka, ka šta i jesan. Onda bi mi ga bilo žaj, pa bi ga zagrlila ijako mrzin te pasje dlačurine. Onda bi mi on dahta kraj uva od straja, a ja san ga ka tješila ijako mrzin to pasje dahtanje, al' kvragu, ipak je bija jedina osoba u kući koja je, ka i ja, imala visoko razvijenu svijest o smrtonosnin opasnostima od grmljavine.
I oni mogu nedostajat isto ka i judi
Medo je jednog dana mora zaspat. Tad san prvi put otkrila da i pasi mogu imat iste teške bolesti ka i judi, da od njih mogu umrit i da ti, kad umru, mogu nedostajat isto ka i judi.
Tribalo mi je puno, puno vrimena da mi na sam spomen njegovog imena ne krenu suze.
A nije da san ja ikad nešto puno volila pase.
Samo mi je krivo šta sad neman koga zajebavat kad grmi.
