Sećam se srećnih dana kada su mi loši frajeri poklanjali ruže za 8. mart, a ja prevrtala očima. Jedan me čak i zvao na koncert čuvenog pevača Osma Martića povodom praznika Željko Samardžić.
A ja, mislim, "kakav džiber, pazi da ne odem". Loših nesesera iz knjižare "Spektar" na Senjaku koje sam kupovala majci i kukuruznih ogrlica koje su mi poklanjali drugari iz odeljenja.
Kasnije, 8. mart je postao povod da se naljutim na dečka. Ako mi kupi ružu, naljutim se jer je nemaštovit. Ako mi kupi nešto prihvatljivo, zato što misli da sam jugoslovenska domaćica koja sluša grupu "Korni", te pridaje značaja ovom glupom prazniku.
Ako mi ne kupi ništa, zato što je nesmotren i sebičan. Tada nisam ni sanjala da ću naći sebičnijeg dečka od svih njih zajedno, a eto baš se to desilo. Ne samo da mi neće kupiti ništa, niti mi čestitati praznik, on mi je ukrao 8. mart. Ovu estrogensku feštu on je prisvojio samo sebi - to više nije moj praznik.
Zamislite kretena, on je baš odlučio pre 25 godina na ovaj dan da se rodi! Kakav osmi mart, gospodinu je rođendan!
I tako, umesto da čekam loše cveće, "on se rodio kao poklon ženama". Moš si mislit. Kakav je to način? Ajde što već nisam kao sav normalan svet pa pišem tekst u tri ujutru jer je 8. mart, nego pored lap topa uvijam ploču od EKV "Ljubav" za koju sam se tukla u Jugovinilu sa tri omatorela rokera.
Štampam fotografije, lepim čestitku... Katastrofa¨! Obrnuto od Šanaje Tvejn, Woman, I feel like man. Osmi mart je, a ja pakujem poklone. Kolo sreće se okreće.
Ali nema veze, što kaže moj drug, feminizam nas je ionako uništio. Kaže on, sad smo emancipovane toliko da imamo dva mobilna, dva prezimena sa crticom između, sve smo mi CEO, GPO, PMS i štajaznam, bivšeg muža i kontraceptivne pilule, nezavisne od muškaraca, a zavisne od loših koktela u još gorim kafićima. Šta se bre desilo sa poštenim ženama što se ne hvale koliko mogu da popiju nego kriju vinjak ispod sudopere?
Naravno, izjave pripadaju homoseksualcu crnogorskih gena. Sve smo kao Keri Bredšo, a ne mesimo bred nego kupujemo u Hleb i Kifle.
I eno ga, srećan sa svojom pločom pevuši i misli, poslednja strofa nam se neće desiti (Polako dosada mrsi nam kosu i prlja nam ruke polako dosda gladi nam bore od noćnog smeha naša imena ... navika ... boli nas ljubav). Valjda neće. Ovo je ipak bolje od prošlogodišnje čestitke
"Vrednija si mi od svega što je Stiv Džobs napravio".
Vama ostalima srećan mart broj osam. U srcu vas nosam.
