Ljudi koji su pomagali Ratku Mladiću da se krije punih 14 godina smatrali su ga nacionalnim herojem. Međutim, za svaki slučaj, na poklon bi dobijali i fotografiju svoje dece. Poruka je bila jasna - ako možemo decu da nanišanimo fotoaparatom, možemo i nečim drugim.
Ovako Džulijan Borger, dopisnik iz Beograda, za britanski Guardian započinje priču o skrivanju najtraženijeg haškog optuženika, koje se pre nepune dve godine okončalo u banatskom selu Lazarevo.
Kako se ističe u tekstu, nastalom na osnovu razgovora sa rođacima i međunarodnim istražiocima, te sudskih dokumenata, Mladić se skrivao uz pomoć srpske vojske, zatim uz pomoć svojih ratnih drugova, i na kraju svoje porodice. Zajednička im je bila jedna stvar - strah.
Formirano posebno odeljenje za brigu o Mladiću
Zdepasti, rumeni general izgradio je svoju karijeru na teroru. Odgovoran je za trogodišnju opsadu Sarajeva i svakodnevno granatiranje i pucanje na građane toga grada. Takođe je bio u Srebrenici u julu 1995. kada je usplahirenim ženama obećavao da će njihovi muškarci biti na sigurnom, dok su njegovi vojnici okupljali i klali 8.000 muškaraca i dečaka. To je, kako piše Guardian, bio najgori zločin kojem je Evropa posvedočila nakon nacističke ere.
Nakon Srebrenice, Mladić se povukao u Han Pijesak, u istočnoj Bosni, u vojno sklonište iz socijalističkog perioda. Kada je 1997. godine NATO počeo da traži ratne zločince, otišao je preko Drine u Srbiju gde mu je tadašnji predsednik Slobodan Milošević, "mozak" etničkog čišćenja, ponudio utočište.
U Beogradu je osnovano posebno odeljenje koje je brinulo o tome da Mladić živi bezbedno, u dobrim uslovima. Osim deset telohranitelja, general je na raspolaganju imao i vozača, kuvara i ličnog konobara koji bi putovali s njim kada bi menjao lokacije.
Među onima kojima je bila dužnost da brinu o Mladiću bio je i vojnik Milan Gunj koji je ispričao kako mu je telefonski naređeno da dođe do jedne od vojnih kuća za odmor. Uspaničio se i uplašio kada je tamo video Mladića koji je tada već bio haški optuženik.
Šetao šumom, igrao šah i stoni tenis
Oko mesec dana kasnije Mladić je sa pratnjom otišao u Stragare kod Kragujevca, gde je bio u većoj vojnoj bazi sa sportskim terenima, bazenima, stolovima za stoni tenis i sličnom opremom za razbibrigu.
General Đorđe Ćurčin, Mladićev stari porodični prijatelj, ispričao je da je s Mladićem šetao šumom, razgovarao, igrao šah, stolni tenis i slično. Zime bi provodio na Rajcu, pošto su Stragari tada bili otvoreni za civilne lovce.
Haški optuženik je redovno dolazio i u porodičnu kuću u Beogradu, gde je često izlazio na javna mesta.
Helikopterima isteran iz vojne baze
Međutim, kako piše Guardian, izvan njegovog staklenog zvona, Srbija se rapidno menjala. Na čelo države je došla demokratska vlast kasnije ubijenog premijera Zorana Đinđića koji je Miloševića izručio Hagu.
- Kada je saznao za to, ozbiljno se zabrinuo za svoju, ali i bezbednost svojih bližnjih. Bio je odlučan u nameri da se ne preda živ - priča Ćurčin.
Tada je premešten u bazu Krčmar kraj Valjeva, snažno utvrđenu, sa brojnim podzemnim bunkerima. Ubrzo je nova vlast počela da zadobija kontrolu nad vojskom, pa su generali rekli Mladiću da mora da napusti Krčmar. Međutim, on nije hteo ni da čuje za to, pa je iz nje isteran uz pomoć vojne akcije i helikoptera. Bazu je na kraju napustio 1. juna 2002. u konvoju vojnih automobila.
Nakon toga, broj njegovih jataka se značajno smanjio na nekoliko starih ratnih drugova, na čijem je čelu bio Jovo Đogo. Prebačen je na Novi Beograd, a porodica je morala da prekine svaki kontakt s njim.
Prvih nekoliko meseci situacija je bila poprilično neizvesna. Kako se ističe u tekstu, uprkos takvim okolnostima, Mladić je bio vrlo zahtevan, naročito po pitanju hrane.
Krio se u blizini Radovana Karadžića, ali se njihove mreže pomagača nisu preklapale.
Šuraku pretio životom njegovog sina
Nakon atentata na Đinđića, Mladić se morao još opreznije sakrivati, a morao se odreći i prisustva telohranitelja.
Navodno se krio i u beogradskim podzemnim bunkerima, kada su 2004. dva vojnika izgubila život. Njihove smrti su predstavljene kao samoubistva, ali njihovi roditelji tvrde da su ubijeni jer su videli Mladića ili saznali informacije o njegovom skrovištu, piše Guardian.
Nakon toga, 2005. je premešten u drugi beogradski stan, a u decembru iste godine u selo Ljuba kod Sremske Mitrovice. Kada je, nedugo nakon toga, uhapšen Đogo, Mladić je otpustio svoju pratnju jer je verovao da će i njih privesti, te da će ga izdati.
Ubrzo je došao na vrata šuraka Krste Jegdića i lažno se predstavio. Zatim je ušao sa pištoljem i zapretio mu životom njegova sina. Krsto ga je potom odveo kod svog brata Miroslava u Malu Moštanicu, gde je u skrivanju haškog optuženika učestvovalo više rođaka. Iako mu je sve to vreme kuvala, Đuka Jegdić, supruga jednog od Mladićevih šuraka, tvrdi da nije znala da se on nalazio tamo.
Glupa ili lažna potera?
Mladić je verovatno mislio da je njegovom bekstvu došao kraj, kada su obaveštajci otkrili njegovu lokaciju 2006. godinu. Međutim, racija je napravljena u kući pogrešnoga brata, dok je Mladić sve to gledao kroz roletne.
Istražitelj sa Zapada, koji je učestvovao u toj poteri, prokomentarisao da je ta akcija bili ili izrazito glupa ili lažna - "kao način da se Mladić upozori da promeni lokaciju dok, zarad Karle del Ponte, izgledaju kao da rade na njegovom pronalaženju".
Mišljenja o tome koja mu je bila sledeća lokacija se razilaze. Postoje neke indicije koje ukazuju na to da je najpre otišao u selo Gacko na jugoistoku BiH. Takve sumnje, ipak, nikada nisu u potpunosti potvrđene.
Prema zvaničim izvorima, nakon racije u Maloj Moštanici, Mladić je otišao u Lazarevo kod rođaka, gde je na kraju, 26. maja 2011. godine i uhapšen.
Ono što je, prema rečima tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, navelo zvaničnike da posumnjaju i otkriju to Mladićevo skrovište, bili su učestali kontakti koje su njegov sin Darko i supruga Bosiljka imali sa svojim rođacima iz tog sela.
Oni su verovatno bili zabrinuti za zdravlje svog oca i supruga, pa su bili manje oprezni nego do tada.
Kada je, konačno, policajac, tokom obilaska sela, ušao u kuću Branislava Mladića, gde se haški optuženik krio, naišao je na bolesnog starca, koji se predstavio kao Ratko Mladić.
Zaplakao kad je video advokata
Njegov advokat Miloš Šaljić kaže da je bio šokiran prizorom koji ga je zatekao u ćeliji u kojoj je Mladić čekao izručenje Hagu
- Bio je plav, a njegovo lice i usta su bila iskrivljena. Ne bih ga prepoznao na ulici. Susret je bio vrlo emotivan. Ustao je sa stolice, zagrlio me i počeo da plače govoreći kako nikada neće moći da mi se oduži za sve što sam učinio za njegovu porodicu - govori Šaljić.
Ratko Mladić je 31. maja 2011. godine izručen Haškom tribunalu gde mu se sada sudi za genocid i druge zločine protiv čovečanstva.
Jednom prilikom je rekao da se neće živ predati, zahtevajući od svog rođaka i pomagača Branislava da ga, u slučaju da bude otkriven, ubije jednim od pištolja koje je držao u kući. Branislav, koji na dan kad je haški optuženik uhapšen nije bio kod kuće, kasnije je rekao kako ne bi bio u stanju da to uradi. Kako se na kraju ispostavilo, nije bio ni Mladić, piše Guardian.
