To što sam ja paranoičan ne znači da me stvarno ne prate, izreka je koja posle otkrića Edvarda Snoudena ponovo dobija na značaju.
Bivši američki obaveštajni analitičar obelodanio je da tajna služba SAD nadgleda onlajn aktivnosti miliona ljudi. Za svakog zagovornika ideje o Velikom bratu, koji uhodi svaki, makar i digitalni korak, bio je to trenutak kada je slavodobitno mogao da primeti: pa ja sam to sve vreme govorio, piše Politika.
Snoudenov veliki značaj jeste u tome što je položio dokaze za tvrdnje o masovnom špijuniranju građana, u šta je ranije moglo samo da se veruje ili o čemu je moglo isključivo da se nagađa. Na sličan način dobili smo argumente posle „Vikiliksa” Džulijana Asanža. Ali, kako sada ubediti zaljubljenike u konspirativne teorije da im Snouden ne daje za pravo da veruju u sve drugo, odnosno u spekulacije za koje ne postoji nijedan jedini dokaz?
Tako teorije zavere opstaju kao vid grubog pojednostavljivanja stvarnosti, ali i opšteg nepoverenja u nauku, činjenice, medije i institucije.
Protekle sedmice tako je otvoreno nekoliko davno zatvorenih dosijea. U Americi su pod znak pitanja ponovo došli ubistvo Džona Kenedija i saobraćajka princeze Dajane. U godini kada Amerika obeležava pedeset godina od smrti Džona Kenedija, 59 odsto Amerikanaca je, pokazuju podaci AP-a, ubeđeno da je predsednik nastradao u zaveri, a ne od metka Lija Harvija Osvalda. Obračun mafije s Kenedijevim ocem ili predsednikovi isuviše liberalni stavovi, neki su od razloga smaknuća u koje se veruje. To otežava posao novinarima koji se drže zvanične verzije događaja u Dalasu. Novinar „Njujork tajmsa” Den Beri piše da ga pojedini čitaoci napadaju, nazivajući ga „naivčinom”, jer posle imena Lija Harvija Osvalda ne stavlja „navodni ubica”. Po njima, kritično je i to što se Beri ne ograđuje od zvanične istine, niti istinu pripisuje Vorenovoj komisiji.
Osim što ne veruju ovoj komisiji, Amerikanci – njih 37 odsto – ne veruju ni u globalno zagrevanje. Polovina stanovnika SAD tvrdi da ljudi iz senke vladaju svetom, dok desetina smatra da je Vašington orkestrirao napad 11. septembra 2001.
U Srbiji vlada tradicionalno nepoverenje u institucije. Postotak onih koji imaju poverenje u Skupštinu kreće se od 20 do 30. Dve trećine građana Srbije u jednom istraživanju je kazalo da se, kada je reč o bezbednosti, pre svega oslanja na sebe, komšije i prijatelje, dok je samo petina izrazila poverenje u policiju. U tom svetlu treba shvatiti i veliko nepoverenje Srba u zvanične podatke. Afera s aflatoksinom u mleku i prenaduvanom opasnošću od virusa svinjskog gripa zarad finansijske dobiti (u Srbiji 600.000 vakcina u vrednosti od 6,8 miliona evra ostalo neupotrebljeno) dodatno su podstakle sumnje i u druge stvari. Neki veruju da Tito nije bio onaj za koga se izdavao ili da Zorana Đinđića nije ubio Zemunski klan. Nedavno se „Politici” pismom obratio profesor dr Milan Ristanović iz Pariza podelivši s nama da Gavrilo Princip nije ubio Franca Ferdinanda, već glumca koji je tumačio nadvojvodu u dobro izrežiranoj „predstavi”. Beču je lažiranje atentata trebalo, piše nam Ristanović, da bi izazvao rat protiv Srbije.
– Inače, pravi nadvojvoda doživeo je lepu starost i umro prirodnom smrću 1953. godine –, tvrdi Ristanović.
Psiholog Zoran Milivojević ističe da popularnost teorija zavere govori o opštem nepoverenju u institucije i autoritete.
– Ljudi ne veruju nauci, na primer, medicini, što se i pokazalo kada su vlasti, uzalud, apelovale na građane da se vakcinišu protiv gripa. Misli se da farmaceutske kompanije utiču na lekare, na njihovo obrazovanje, rad, prepisivanje lekova, zbog čega medicina zanemaruje jeftina terapijska sredstva na kojima ne može da se zaradi. Jednostavno, ljudi su izgubili poverenje u autoritete –, objašnjava Milivojević.
– Živimo u vreme sumnje, a kada se pokaže da su neke teorije zavere bile opravdane, uzimaju se kao potvrda svih drugih teorija. -
Ako se zaljubljenost Srba u različite teorije delimično može objasniti dugom istorijom autoritarne vladavine i kontrolisanih medija, kako je onda moguće da i Amerikanci, koji su oduvek imali slobodu govora i mišljenja, u istoj meri veruju u zavere? Konačno, sada kada je Skotland jard uzeo u obzir indicije da je tamošnji tajni agent umešan u smrt Ledi Di, istraživanje jednog engleskog lista pokazuje da četvrtina Britanaca ne veruje da je Dajana usmrćena u slučajnoj saobraćajnoj nesreći. Žarko Korać, psiholog i profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, kaže da ga rasprostranjenost ovih teorija u SAD uopšte ne iznenađuje, jer je ova sklonost zajednička svim ljudima.
– U ljudskoj je prirodi da proba da pronađe odgovore na složena pitanja, na primer: zašto je izbio Drugi svetski rat? Da biste odgovorili na ovo pitanje, potrebno je da uzmete u obzir ekonomske, vojne i političke uslove, zatim karaktere tadašnjih lidera. Komplikovano je, a ljudi ne žele da se udubljuju u komplikovane studije. S teorijom zavere dobijate nešto dragoceno – jasan odgovor. Obično se sve svaljuje na neko tajno društvo, grupu koja je sve zamislila, a izbijanje Drugog svetskog rata pripisuje se želji izvesnih grupa da podignu ekonomiju –, ističe Korać.
Iako je Amerika demokratska zemlja, tvrdi Korać, njeni građani ne osećaju da njihov glas može mnogo toga da promeni, zbog čega ove teorije uzimaju maha u SAD, ali i širom sveta.
– I ljudi koji podržavaju demokratiju sumnjaju da se odluke donose zarad većinskih interesa. Veruju da su od većinskih uvek važniji snažniji partikularni interesi ili interesi moćnih pojedinaca. Osim toga, kada verujete u teorije zavere, opravdavate svoju bespomoćnost, to što ne možete da utičete na događaje jer su oni navodno dogovoreni na nekom drugom mestu. To se uklapa u priču da uvek neko drugi kontroliše naš život, ali da mi nikada nismo krivi.
Korać kaže da će ovaj trend posle afere sa Snoudenom biti još izraženiji, kao i da je veoma zabrinjavajući, pošto „pokazuje čovekovu nesigurnost i bespomoćnost”.
– Mi tek idemo u svet teorije zavere. To je veoma zabrinjavajuće. Ljudi veruju činjenicama kada odgovaraju njihovim pogledima na svet. Tesla je morao da pred novinarima drži sijalicu koja svetli kako bi pokazao da su netačne tvrdnje njegovih protivnika da će visokonaponske žice za naizmeničnu struju ubijati ljude koji prolaze ispod njih.
Živimo, dakle, u svetu neosnovanih mišljenja. Američki ekonomista i nobelovac Pol Krugman nedavno je u saradnji s „Guglom” sproveo istraživanje u kojem se pokazalo da većina Amerikanaca pogrešno veruje da je od 2010. državni deficit rastao. Samo je 12 odsto ispitanika znalo da se rupa u budžetu smanjila. Broj Amerikanaca koji smatraju da Obama nije rođen u SAD povećao se (i sada je 20 odsto), umesto da se smanji kada je 2011. obelodanjena njegova krštenica iz koje se vidi da je rođen na Havajima.
Adam Frenk, profesor fizike na Univerzitetu Ročester, napisao je u tekstu u „Njujork tajmsu” da je osporavanje činjenica ozbiljan problem, jer se fakti predstavljaju samo kao jedna istina o svetu na „tržištu ideja”.
– Umesto da šaljem studente u svet koji slavi ono najnovije što nauka ima da ponudi, šaljem ih u društvo koje je ima dvostruki, čak skeptičan odnos, prema plodovima nauke -, piše Frenk.
Kao što nas nauka i logika uče, čovek može da veruje u šta god hoće, ali ako nešto tvrdi, za to mora imati dokaze. Ipak, neosnovane tvrdnje neretko su mnogo privlačnije. Robert Dalek, autor jedne od brojnih knjiga koje izlaze pred obeležavanje pola veka od ubistva Kenedija („Camelot’s Court: Inside the Kennedy White House”) kaže da „kad bi bilo neke velike zavere, ona bi dosad izašla na videlo”. On, međutim, kaže da ljudi veruju u zaveru protiv Kenedija jer ne mogu da prihvate da je šefa Bele kuće ubio jedan beznačajni Osvald.
– Verovanje u to da je samo Osvald ubio Kenedija – da nije bilo neke veće zavere, pokazuje ljudima kako je svet pun slučajnosti, nesiguran. I mislim da ih to rastužuje: ne žele da prihvate tu činjenicu, zaključuje Dalek.
Najpoznatije teorije zavere
Sletanje na Mesec
Mnogi Amerikanci veruju da čovek nikada nije odleteo na Mesec i da Nil Armstrong 1969. nije zakoračio na Zemljin satelit, već da je sve bila holivudski dobro režirana predstava na Zemlji. Veruje se da je Vašington obmanuo čovečanstvo o istorijskom letu misije „Apolo 11” kako bi skrenuo pažnju sa nepopularnog rata u Vijetnamu. Cinici se pitaju zašto čovek nikada nije ponovo otišao na Mesec? Kako se, nastavljaju zagovornici ove teorije, američka zastava vijorila na Mesecu kada je tamo bezvazdušni prostor i kako se na snimcima nije video krater koji je letelica teška 17 tona morala da ostavi na površini Zemljinog satelita?
Oni koji ne sumnjaju u to da je čovek bio na Mesecu ističu da ponovnih letova nije bilo jer je to skup i ekonomski neopravdan poduhvat koji je mogla da podstakne samo tadašnja hladnoratovska trka između dve supersile – SAD i SSSR. Objašnjenje za zastavu glasi da je bila postavljena na držač oblika ćiriličnog slova „g” sa kojeg nije mogla da padne, kao i da je fotografija napravljena u trenutku kada je astronaut pustio zastavu koja se u bezvazdušnom prostoru vijorila duže nego što je to moguće na Zemlji. Konačno, argument glasi da bi bilo nemoguće da toliki broj ljudi učesnika u pripremi ovog događaja sačuva tajnu, da je sletanje zaista bilo lažirano.
Teroristički napad 11. septembra
Oni koji su sumnjičavi prema zvaničnoj verziji događaja od 11. septembra 2001. tvrde da je rušenje kula „Bliznakinja” bilo kontrolisana akcija a ne teroristički akt Al Kaide. Smatraju da to što su komadi polomljenog materijala ispadali kroz prozore govori o tome da je eksplozija podmetnuta. Dalje, navode da se avioni za komercijalne letove prave od lakih aluminijumskih materijala, pa nisu mogli da nanesu katastrofalna oštećenja čeličnoj konstrukciji. Po njima, iza svega stoji Vašington, koji je tražio povod za napad na Irak i Avganistan, a umešan je i Izrael, koji je blagovremeno javio Jevrejima u Njujorku da ne odlaze na posao.
Kada žele da opovrgnu ovu tezu, stručnjaci navode da su kroz prozor izletali kancelarijska oprema i betonski prah pošto su spratovi usled rušenja padali jedan na drugi. Avioni su zaista oteti, putnici su nastradali. Pronađeni su, i to u ruševinama Svetskog trgovinskog centra, ostaci putnika sa leta 77 „Ameriken erlajnza”, a njihov identitet potvrdila je DNK analiza. Konačno, među nastradalima je bilo Jevreja.
Globalno zagrevanje
Porast prosečne temperature za 0,8 stepeni Celzijusovih u poslednjih sto godina i topljenje leda na Antarktiku nisu za svakoga dokazi da globalno zagrevanje zaista postoji. Dok veliki broj naučnika i aktivista dokazuje da je zagrevanje izazvano ljudskim aktivnostima i da predstavlja pretnju za opstanak planete, drugi smatraju da je reč o zaveri vlada, stručnjaka i nevladinih organizacija. Oni koji tvrde da je reč o izmišljotini kažu da je Amerika posle Hladnog rata tražila novog neprijatelja ili da su političari i borci za zaštitu životne sredine pronašli razlog da naprave takozvanu svetsku vladu.
Pominje se još i da su naučnici „pregrejali” pregrejavanje da bi uplašili vlade i pribavili novac za istraživanje. Sa druge strane, zabrinuti za opstanak planete kažu da o svetskoj vladi nema ni govora, što najbolje dokazuju primeri svetskih konferencija posvećenih smanjenju misije štetnih gasova na kojima nacionalne vlade nikako ne mogu da se dogovore o kvotama. Takođe, „Grinpis” tvrdi da je devet od deset naučnika koji negiraju postojanje klimatskih promena na platnom spisku naftnih kompanija ili korporacija koje se bave eksploatacijom gasa, dakle značajnih emitera izduvnih gasova.
Sida
Prema jednoj od najzastupljenijih teorija zavere, sida nije preneta sa majmuna na čoveka, već je stvorena u laboratoriji kao biološko oružje za uništenje crnaca i homoseksualaca. Teorija navodi da je CIA napravila virus da bi istrebila neželjene delove populacije i da su novozaraženi u SAD u čak 45 odsto slučajeva Afroamerikanci, iako čine 13 odsto američke populacije. Prema drugoj teoriji, HIV su napravile farmaceutske kompanije da bi zarađivale na lekovima za obolele. Treća, pak, smatra da se pojava side u Africi može pripisati programu Svetske zdravstvene organizacije za iskorenjivanje velikih boginja, sprovedenom sedamdesetih godina 20. veka.
Zvanično, američki stručnjak za primate Džim Mur lansirao je teoriju da su uzročnici virusa zaraženo meso majmuna i nesterilizovane igle. U prvim decenijama 20. veka Afrika je još kolonizovana i veliki deo stanovništva radi u radnim logorima s lošom higijenom, oskudnom hranom i velikim fizičkim zahtevima. Ljudi su iscrpljivani i zdravlje im je narušeno. To je, prema tvrdnjama ovog naučnika, bilo dovoljno da virus koji napada imuni sistem pređe sa šimpanzi na čoveka. U ljudskom telu ovaj virus mutira, a širi se upotrebom nesterilizovanih igala i korišćenjem usluga prostitutki.
Dajanina smrt
Princeza Dajana tog 31. avgusta 1997. u Parizu nije nastradala u običnoj saobraćajnoj nesreći – omiljena je teorija zavere na Ostrvu. Dajanina smrt tumači se kao zavera u koju su umešane obaveštajne službe i članovi kraljevske porodice. Međutim, nema slaganja oko toga da li je Dajana stvarno nastradala ili je dobila novi identitet. Ankete javnog mnjenja pokazuju da i dalje ima Britanaca koji veruju da princeza živi s novim identitetom i da je izmišljenom saobraćajkom htela da pobegne od znatiželjne javnosti i dvora na kojem je nisu voleli. Ali, Mohamed al Fajed, otac Dodija al Fajeda, Dajaninog ljubavnika koji je poginuo zajedno s njom i vozačem Anrijem Polom u pariskom tunelu „Alma”, tvrdi da je dvor ubio princezu jer je nameravala da se uda za njegovog sina, muslimana.
Spekuliše se i da Polov uzorak krvi, u kojem je pronađena visoka koncentracija alkohola, nije pripadao njemu, nego jednom čoveku koji je iste noći izvršio samoubistvo. Ipak, istraga je na osnovu DNK testa potvrdila njegov identitet. Zvaničan izveštaj lorda Stivensa na 800 strana utvrđuje da je reč o nesrećnom slučaju izazvanom prebrzom vožnjom pod uticajem alkohola. Negirano je da je princeza bila trudna, što je Dodi al Fajed navodio kao razlog za Dajanino smaknuće, jer dvor navodno nije mogao da dozvoli da majka budućeg engleskog kralja rodi dete muslimana. Nije potvrđena umešanost princa Filipa i obaveštajnih službi Em-Aj pet i Em-Aj šest.
Treći metak u Zorana Đinđića
Zvanična verzija o ubistvu Zorana Đinđića 12. marta 2003. ispred ulaza u zgradu Vlade, po kojoj je premijera ubio Zemunski klan, nikada nije sasvim prihvaćena u jednom delu javnosti. Po presudi Specijalnog suda, zločin su organizovali pripadnici pomenutog klana i Jedinice za specijalne operacije. Milorad Ulemek Legija, bivši komandant JSO, i Zvezdan Jovanović, pomoćnik komandanta jedinice, osuđeni su na po 40 godina zatvora zbog ubistva premijera i ranjavanja njegovog telohranitelja Milana Veruovića. Presuda ističe da je Jovanović ispalio dva metka, jedan u premijera i jedan u Veruovića, iz Ulice Admirala Geprata 55. Međutim, Veruović je ostao uveren da je ispaljen i treći metak i to je dosledno tvrdio tokom celog suđenja Đinđićevim ubicama, kao i posle. Tu verziju događaja prihvatili su i razrađivali i neki novinari. Osim toga, mnogima je na ovom suđenju nedostajala politička pozadina, odnosno mnogo je primedbi na račun toga što nije bilo reči o mogućim nalogodavcima zločina, koji su, navodno, angažovali Legiju i Jovanovića.
Opet, mnogo svedoka je potvrdilo da je čulo samo dva hica. Veštak je tvrdio da je Veruović zaista mogao da stekne utisak o trećem metku, jer je onaj koji je prošao kroz njega, drugi metak, udario u zid. To je Veruović brojao kao treći, istakao je veštak. Nisu pronađeni materijalni dokazi o trećem metku, niti su dokazane veze političara s ovim zločinom, a nikad nije do kraja razjašnjena „politička pozadina” atentata na premijera Đinđića.
Jugoslovenstvo Josipa Broza
O Josipu Brozu Titu pričaju se najčudnovatije priče a neke od najzastupljenijih su da onaj Josip Broz koji se rodio u Kumrovcu 1892. nije Broz koji je vladao Jugoslavijom kao njen doživotni predsednik. Brojne knjige koje se bave njegovim životom i SFRJ tvrde da je nekoliko ljudi igralo ulogu Tita. U poslednje vreme najviše se govori o tome da Tito nije bio Jugosloven. Vetar u leđa ovoj teoriji daju dokumenta američkih tajnih službi s kojih je nedavno skinuta oznaka tajnosti. Prema ovoj analizi, Tito je govorio srpskohrvatski s poljskim i ruskim naglaskom, verovatno je bio Poljak ili Rus, ali nikako Jugosloven, što mu je pomoglo da nepristrasno i dosledno rešava etničke sukobe u zemlji.
Amerikanci su kao argument potegli i to da je Draža Mihailović posle susreta s Titom bio ubeđen da je ovaj Rus. Dokazi za Titovo nejugoslovensko poreklo nikada se nisu pojavili. Priče o čudnom akcentu uglavnom su raspršivane tvrdnjama da se u kraju u kojem je Tito rođen, hrvatskom Zagorju, tako govori i da njegov naglasak uopšte nije čudan ako se zna odakle potiče.
