Ministarstvo spoljnih poslova dostavilo je Komisiji za istraživanje ubistava novinara podatke o mogućem svedoku ubistva Slavka Ćuruvije, saznaje "Politika".
Radna grupa došla je do informacije da je građanin koji je za sebe naveo da je zaposlen u MSP još 2001. godine na ulici prišao Nataši Kandić, predsednici Fonda za humanitarno pravo, tvrdeći da se zatekao na mestu zločina u Svetogorskoj ulici u vreme ubistva Ćuruvije, da je video izvršioce i vozilo koje je tom prilikom korišćeno.
Nataša Kandić je u izjavi „Politici” potvrdila tu informaciju, navodeći da je podatke o tom čoveku zapisala u beležnicu, koja je kasnije – nestala. Misli da ju je izgubila, što joj se desilo i sa jednom drugom beležnicom, ali ne isključuje mogućnost da je ukradena.
Čovek koji joj se poverio, a treba imati u vidu da je to bilo u vreme neposredno posle promena 5. oktobra 2000. godine, kada su mnogi bili voljni da govore o svojim saznanjima o događajima iz vremena Miloševićeve vlasti, rekao je da je ispred tadašnjeg MSP bio zadužen za saradnju sa diplomatskim misijama na Kosovu i Metohiji, i to uoči rata 1999. godine, ali i po ulasku snaga NATO-a u južnu pokrajinu.
Tokom 1998. godine, po izbijanju sve češćih sukoba između OVK, sa jedne strane, i MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije, sa druge, postignut je dogovor o angažovanju misije KDOM (Kosovo Diplomatic Observer Mission) koju su kasnije te godine zamenili „verifikatori” Vilijama Vokera, to jest misija KVM (Kosovo Verification Mission), a koja se povukla pred početak rata u martu 1999. godine. Svedok iz MSP za kojim se traga sarađivao je sa članovima ovih misija u Kosovskoj Mitrovici.
Kako se saznaje, MSP je Komisiji za istraživanje ubistava novinara, s Veranom Matićem na čelu, dostavio spisak sadašnjih i bivših zaposlenih koji se uklapaju u podatke koje je navela Nataša Kandić.
Vrlo brzo, inspektori koji rade na rasvetljavanju ubistva Ćuruvije obaviće razgovore sa njima. Slučajno ili ne, odgovor Komisiji stigao je tek posle pisanja „Politike” o ovom mogućem svedoku.
Potraga sa novim svedokom samo je deo napora da se ovaj zločin rasvetli klasičnim policijskim radom, umesto iščekivanja da se pojavi svedok saradnik.
Godinama se smatralo da su pripadnici nekadašnjeg Resora državne bezbednosti „samo” pratili Ćuruviju do pred samo ubistvo, a da su egzekutori bili iz sveta podzemlja. Sada se veruje da je, zapravo, kompletan zločin izvršen 11. aprila 1999. godine, za vreme rata NATO-a i SR Jugoslavije, izveden u organizaciji tajne službe.
Prikupljeni su novi dokazi, obavljen je složen posao prikupljanja podataka sa baznih stanica mobilne telefonije, koji ukazuju ko je sa kim, kada, koliko dugo i sa kojeg mesta razgovarao.
Ti podaci, ukršteni sa drugim dokazima, mogli bi da daju odlučujući zamah istrazi koja traje skoro deceniju i po.
Nezvanično, podaci do kojih se došlo nakon što je komisija intenzivirala rad na ovom slučaju govore da je Radomir Marković u večernjim satima 9. aprila 1999. godine obavio razgovor sa jednim od rukovodilaca Centra RDB Beograd i da je tada počela intenzivna komunikacija među pripadnicima ove službe, za koje je danas zainteresovana radna grupa komisije koja rasvetljava ubistvo Ćuruvije.
Utvrđeno je da je posle ubistva Ćuruvije Miroslav Kurak više puta zvao Ratka Romića. Marković je još od hapšenja 2001. godine negirao vezu RDB-a sa ubistvom Ćuruvije, Kurak takođe u retkim izjavama, a Romić je zbog toga prošle godine dolazio u redakciju „Politike”, opovrgavajući svoju umešanost u taj zločin.
