Tugarski pjesnik Ivo Sorić Suri u jednoj od pjesama iz svoje zbirke Vidi točku šest opisuje jednu prilično poetičnu situaciju iz rata. Lirski subjekt odložio je pušku, izvadio papir i olovku da nešto zapiše, na što su ga mještani sela, u kojem je vojska stala da se odmori, počeli čudno gledati i pomalo zazirati od njega. Onda zaključuje da se ovi ljudi više boje čovjeka s papirom i olovkom nego čovjeka s puškom u ruci. Ovdje bih se ja usudio dodati – zato što na papiru češće vide formular nego pjesmu.
Zastrašujuće testiranje
Ovog sam sjetio prije koji dan dok sam se družio s rođakom. Trebali smo nešto dogovarati oko legalizacije stare kuće, ali se to pretvorilo u moj pokušaj da ga iskuliram prije silnih testiranja koja ga čekaju u Brodosplitu. Čovjek je prošao južno bojište, oslobađao Knin, pa ti se kao mlađem rođaku činilo da se ne boji ničega. Ali, evo, puno godina kasnije, trese se k'o šibica. Na čekanju je već pola godine i jučer ga nazvalo da dođe u Škver na testiranje. Novi vlasnik "dubinski snima" situaciju u Škveru. Onda je zvao kolege, raspitao se što ga točno čeka, pa smo krenuli redom.
"Najprvo je, kažu, test inteligencije."
"To ti je ono s trokutima i pizdarijama ka u prvomu osnovne. Izbaci uljeza iz te zajebancije. Riješit ćeš koliko budeš moga u zadanom vrimenu."
"A šta ako padnen?"
"Neć past, šta ti je, nisi budala, boga ti."
"Dobro... Nego, nisan ja nešto vele pametan... Mislin, pametan san koliko mi triba, boga ti... I kakve to veze ima s ovin šta radin? To iman u rukan, znan radit svoj posa."
"Nema nikakve nego, eto, to su ti te menadžerske pizdarije. Mene je dosad po ovin mojin firman testiralo deset puta i nikad ništa."
S psihotestom treba oprezno
Prolazi rukom kroz kosu. Nervozan je.
"Onda posli toga ide psihotest." "To ćeš morat malo pripazit."
"Na šta?"
"Kako spavaš?"
"A kako ću spavat, gospe ti, dvoje dice u školi, žena zaradi dvi-tri iljade kuna, a ja na čekanju ima po godine. Niko ne zna šta će bit s nami, oće otkazi, oće bit posla, neće..."
"To ne smiš napisat." "Aha..."
"Je. Znači, sve ti je super. Kako spavaš? Odlično! Muče li te želučane tegobe? Ne muče! Voliš li proljeće? Obožavaš ga." "A srca ti Isusova, koje su to ludosti! To bog nije vidija. A posli toga ćemo ocjenjivat kolege iz radione." "Tu ti ne mogu pomoć, to ćeš morat sam." "Jesi ti to ikad radija?"
"Jesan. I dava svima četvorke i petice." "To i ja planiran. Onda opet, ako ja njima svima dan petice, more bit sumnjivo. A ko zna šta će oni dat meni? Stipe mi neće dat više od tri, već vidin." "Zašto?"
"A zašto, zato šta je na svoju ruku, eto zašto! Uvik nešto filozofira pa ga moraš poslat u pizdu materinu, nema ti druge s njin. A opet, ža mi mu davat slabu ocjenu, ko zna ko će to gledat..."
"Jebiga, meštre, šta da ti kažen." "Ovako ću – ovin starijima šta su prid penziju, njima ću dat četvorke. Oni će se škapulat. Mlađima petice da ih zadrže radit. I Stipi tri. Ja mislin da je tako najpoštenije. Ma, ustvari, dat ću i Stipi četri, ko ga jebe."
Dida pred šalterom
Par sati kasnije sam u banci. Treba dignuti lovu za sve te troškove oko legalizacije. Ispred mene, u redu, dida od nekih sedamdeset godina. Na licu mu vidiš da je dva rata preživija. Nervozno gužva u ruci kuvertu s logom od banke. Sa štapom prilazi šalteru iza kojeg se nalazi našminkana i dotjerana crnka od nekih tridesetak godina. Šesna mala. Dida je u panici. Daje joj kuvertu i nemušto objašnjava.
"Šinjorina, doša mi je ovi poziv i još me jučer zvala žena iz banke da dođen... Pa reko da vidin šta je." Žena uzima kuvertu, pa ukucava podatke, pa gleda u monitor. Dida je nervozan kao da je na policijskom ispitivanju.
"Gospodine", počinje ona, "prije tri godine ste oročili određena sredstva i sad su te tri godine istekle, pa smo vas pozvali da vas obavijestimo i vidimo što ćete dalje s tim." "Samo to? Nije ništa drugo", dida je još skeptičan.
"Da, samo to."
More svašta bit kad je iz banke
Dida sasvim spontano diže obje ruke u zrak i govori: "Fala ti, Bože!"
Žena ga gleda i ništa joj nije jasno.
"Pa šta ste mislili?" pita ona. "Šinjorina, nisan mislija ništa. Samo san vidija poziv od banke, a onda me još zvalo na telefon. Žena jadna nije cilu noć oka sklopila. More svašta bit kad je iz banke." Sutradan, nakon njegovog testiranja, sjedim na rivi s rođakom. Bolje je volje nego jučer. Nakon pola godine, opet se našla ekipa iz radione, izgrlili se, izljubili, pa mu se malo popravilo raspoloženje. Čak se i sa Stipom izgrlio, kaže. Nekad mi se učini da ga više brine to što će, ako izgubi posao, izgubiti ekipu, nego sama plaća. "Mala me neka testirala. Studentica... a šesna, ka da si je s televizije skinija."
"I?"
"Prvi deset minuta me bilo frka. Znaš, dok ne vidiš šta je na stvari, a onda je posli išlo lakše. Četri ure nas je držalo, bog te vidija." "I šta sad?"
"Ništa. Nazad na čekanje i čekat dalje. Niko nema pojma šta će se događat."
Razmišljam da li ga cimati ili ne, ali ne mogu odoliti.
"Znači, pripa si se šesne male? Barem ti nikad nisi ima tih problema."
"Pripa bi se i ti da ti drži formular u ruci."
A mislili smo da se ne boje ničega
Pa se osvrćem, gledam rivu, gledam Palaču i mislim se – u "najluđem gradu na svitu", gradu prepunom "temperamentnih južnjaka", gradu čijim noćnim životom vladaju slobodne grupice razbijača iz kojekakvih klubova borilačkih vještina i "samoubojice u nabrijanim golfovima", gradu u kojem "vlada temperament i malo je razuma", strah i trepet su postale šesne male s formularima u ruci. Ta lijepa lica koja ispunjavaju formulare s ocjenama tvojih kolega i nježni glasovi koji te pozivaju da dođeš do poslovnice banke, te ljepotice koje banke i poslodavci guraju u prve redove, trebale bi dati ljudsku dimenziju svemu onome što u svojim uniformicama predstavljaju. Ali više ni to ne pomaže. Pred njima se, evo, tresu ljudi koji su prošli ratove i za koje si nekad mislio da se ne boje ničega.
