Kad su je vrata autobusa prignječila, starica je zajaukala. Šofer je pritisnuo drugo dugme a ona je skoro ispala vani. Zastala je na trenutak, drhtavim rukama smeteno popravljajući odjeću na sebi. Onda smo je izgubili iz vida jer je autobus krenuo dalje.
Scena me potresla, a pretpostavljala sam, vjerojatno i sve ostale putnike u autobusu. Nisam niti slutila da drama nije gotova, da ima još. Za nastavak se pobrinuo ljutiti šofer. Ne, „ljutiti“ je preblag opis. Bio je bijesan, toliko bijesan da sam u jednom trenutku pomislila da ćemo svi nastradati na nekakav način. Pomest će nas njegov bijes. Dakle, počeo je psovati.
Neke izraze neću navesti iz opravdanih razloga. Ovo je ipak katolička zemlja. Eno i šoferu se njiše krunica oko retrovizora.
Ostalo je zvučalo otprilike ovako:
Glupa baba!
Briga nju što je autobus stao, tko zna di je njoj glavetina! Prokleti starci, imaju besplatno pa se vozaju po cile dane! Gamad, obična gamad je to! Šta ne stoje doma?! Nego se ja moran mislit oće li oni u zadnji čas izletit iz autobusa! Pa onda kad ih vrata uvate, ko je kriv? Ja, naravno! Uvik je šofer kriv! Ka da je meni lako? Niko ne zna kakvi je ovo posal, niko! Ma gamad jedna, reka san ja, obična gamad…!
Njegovo urlanje me toliko zaprepastilo da sam iz ruku ispustila kofer kojeg sam vukla za sobom. Putovala sam na jedan književni festival, dan je bio lijep a ja dobre volje. Sad sam pomislila kako moje putovanje nije započelo baš onako idilično kako je vedro nebo samo par sekundi prije dalo naslutiti; šofer nije prestajao urlati. Svi su se putnici pravili mrtvi. Dobro, rekla sam sebi – trebam samo izdržati do trajektne luke. Pobješnjeli Max će se valjda smiriti u međuvremenu.
Nije se smirio. Bilo je nečeg toliko agresivnog u njegovoj ogorčenoj tiradi da sam imala blesavi osjećaj da će me sam njegov glas ozlijediti i da se moram što prije evakuirati iz gradskog prijevoza. Gradski prijevoz gamadi.
Jedna gospođa koja je sjedila par sjedala ispred mjesta na kojem sam ja stajala, vrlo blizu šoferu, počela mu je davati podršku. Stockholmski sindrom na splitski način.
On je rekao „gamad“, ona je rekla „Dobro ste i rekli“.
On je rekao „Niko ne zna kakvi je ovo posal“, ona je rekla „Ja vas skroz razumim, moj šjor.“
On je rekao „Prokleta baba“, ona je rekla „Čekajte, pa i ja imam godina i uskoro ću biti baba! Nije u redu od vas da tako vrijeđate putnike! Može vas sram biti!“
Zezam se, nije to rekla.
On je rekao „Prokleta baba“, a ona je rekla „Ne triba TO puštat u autobus.“
U tom sam trenutku dobila poriv doći do gospođe i odalamiti je koferom.
On je rekao još mnogo toga, ona ga je još puno puta srčano i hrabro podržala dok je verbalno cipelario sve što ima preko šezdeset a vozi se autobusom. Usuđuje se voziti autobusom. Usuđuje se izaći iz kuće, to nešto staro, sporo i nemoćno. Umjesto da tiho umre. Da umre po mogućnosti samo, nikoga ne ometajući. U nekom stanu, dok susjedi ne osjete čudan miris i alarmiraju policiju.
Čim se autobus zaustavio na sljedećoj stanici, izašla sam vani. Brzo. Koliko već brzo uopće mogu. Jer i ja sam u nekim godinama i moguće je da ni ja nisam dovoljno hitra za današnje standarde. Nisam dovoljno brza za onog šofera i njegov težak život, njegovu nesreću i profesionalnu frustraciju. Njegovu nerazumljivu mržnju prema slabijima. S kuglom u grlu, uputila sam se dalje pješke. Za desetak minuta bih trebala stići u trajektnu luku. Ako me putem ne pokupi neki bijesni električni romobil. Koji će mi u prolazu spomenuti majku jer nemam oči na leđima pa ga posljedično tom fizičkom hendikepu ne mogu vidjeti i na vrijeme se skloniti da može mirno prošišati kraj mene brzinom koja je inače kažnjiva tamo gdje se kreću pješaci. Prošišat će i dobaciti mi „Glupačo!“ ili možda čak i „Glupa babo!“.
Pametni su bili Indijanci. Pošalju te starce u planinu da umru. Ionako su niškoristi. Samo se po cijele dane vozaju tim autobusima i hodaju okolo po ulicama kao i svi normalni ljudi. Kao da su i oni normalni ljudi, a ne starci.
Sjećam se kad je, prošle jeseni, malo jači potres uzdrmao Split. Živim sama, a potresi mi izazivaju smrtni strah. Pošto kraj sebe nisam imala nikoga da me smiri i utješi, napravila sam baš onako jadnu, luzersku stvar – ispred moje zgrade je autobusna stanica. Bilo je jedanaest sati navečer i ulice poprilično puste. Samo je na autobusnoj stanici bilo ljudi. Otišla sam tamo i sjela, praveći se da čekam autobus. A u stvari sam samo htjela malo biti blizu ljudi. Samo malo, dok mi srce prestane udarati kao ludo od jeze i straha.
Možda ću, kad budem još starija i još veća luzerica, ulaziti u autobuse i vozati se samo da malo budem među ljudima.
Ako baš budem previše stara, spora i dementna, uvijek me se može malo prignječiti vratima. Neće mi više besplatno vozanje i socijaliziranje na pamet pasti.
