Meri Best je imala 17 godina kada je obolela od kolere u Indiji.
Devojka je satima imala užasne mučnine i grčeve u stomaku. Njen puls je postajao sve slabiji i slabiji, a lekar ju je na kraju proglasio mrtvom.
Nekoliko sati nakon toga, porodica ju je sahranila na francuskom groblju u Kalkuti.
Brzu sahranu niko nije smatrao čudnom, s obzirom da su se tada, 1871. godine, tela brzo pokopavala kako bi se sprečilo širenje bolesti.
Međutim, kada je deset godina kasnije otvoren grob Meri Best, pogrebnik i njegov pomoćnik su ostali zaprepašćeni. Poklopac kovčega je bio na tlu, njen kostur je bio napola izvan kovčega, a na lobanji je bio vidljiv prelom. Prsti njene desne ruke su bili savijeni kao da nešto grabi, a odeća rastrgana.
Sve je ukazivalo na to da devojka uopšte nije bila mrtva kada je zakopana, već samo u nesvesti, što nije neuobičajeno za žrtve kolere, od koje se Meri razbolela.
Ovaj i drugi slični slučajevi opisani su u knjizi "Prevremeni pogreb: Kako se može sprečiti" Voltera Hedvena, Vilijema Teba i Edvarda Perija, koja je objavljena 1905. godine, ali je sada doživela svoje ponovno izdanje, piše Klix.
Naime, sve do medicinskih dostignuća u XX veku metode određivanja nečije smrti bile su vrlo nepouzdane. Jedna od njih je bila čak i to da se na tabane osobe za koju se smatra da je umrla stavi vruć hleb, kako bi se proverile reakcije.
U to vreme neki ljudi su bili toliko uplašeni da će se jednog dana probuditi živi u svom grobu, da su čak u svojim testamentima navodili da im se, pre sahranjivanja, prereže grlo ili probode kolac kroz srce, kako ne bi doživeli strašnu sudbinu poput Meri Best.
Poslednje momente njenog života teško je i zamisliti. Verovatno je očajnički pokušavala da odgurne poklopac kovčega, naprezala je svaki mišić da se izbavi iz groba, a kada je shvatila da neće uspeti, pokušala je da se zadavi, na šta ukazuje položaj ruke. Na kraju je, pretpostavlja se, od užasa u kojem se našla očajnički počela da kida odeću sa sebe.
