Novcem do raja

Neki od ktitora verskih objekata po Srbiji i BiH imaju svoju mracnu agendu

Donatori izgradnje verskih objekata u Srbiji i BiH neretko su osobe osuđene ili osumnjičene za dela suprotna Božjim zapovestima. Stanko Subotić, Boško Radonjić, Tasim Kučević i Naser Keljmendi samo su neki od ktitora

Hram Hrista Spasitelja u Ubu:

„Crkva pamti dobrotvora Stanka Subotića iz Uba“, piše na mermernoj ploči pored glavnih vrata Hrama Hrista Spasitelja u ovom gradiću 50-ak kilometara zapadno od Beograda. Privilegiju da mu ime bude uklesano u crkveni zid Subotić je zaradio novčanim donacijama za izgradnju ovog hrama, koji Valjevska eparhija opisuje kao jednu od najlepših građevina u „pravoslavnoj Vaseljeni“.

Subotić, međutim, nije bio na ceremoniji osveštenja ubske crkve u septembru 2011. godine. Ovaj trgovac cigaretama je u to vreme živeo u Švajcarskoj, a dolaskom u Srbiju rizikovao bi da bude uhapšen. On je još 2007. godine u Beogradu optužen za šverc cigareta. Za njim je bila raspisana i Interpolova poternica, koja je bila na snazi do sredine prošle godine.

Dobrotvori:

Valjevska Eparhija je objavila da je svečana trpeza ljubavi, završni deo ceremonije osveštenja crkve u Ubu (na slici glavna vrata crkve), bila posvećena Subotiću i ostalim dobrotvorima. Istovremeno se pred Specijalnim sudom u Beogradu vodio proces protiv Subotića zbog utaje milionskih carina i poreza

Verske zajednice u Srbiji i Bosni i Hercegovini (BiH) u proteklih 20 godina uzimale su priloge i od osoba čiji poslovi baš i nisu u skladu sa Božjim zapovestima, pokazalo je istraživanje novinara centara za istraživačko novinarstvo iz Beograda i Sarajeva (CINS/CIN). Pojedini donatori crkava i džamija već su bili osuđeni zbog kriminala, a protiv nekih su bile podignute optužnice ili pokrenute tužilačke istrage. Uz Subotića, donatori su bili i Boško Radonjić, Tasim Kučević i Naser Keljmendi.

Dok se pred Specijalnim sudom u Beogradu vodio proces protiv Subotića zbog utaje milionskih carina i poreza državi, valjevska Eparhija je veličala bogatog Ubljanina. Eparhija je na svojoj internet stranici objavila da je svečana trpeza ljubavi, završni deo ceremonije osveštenja ove crkve, bila posvećena Subotiću i ostalim dobrotvorima. Tokom besede, episkop Atanasije je ubsku crkvu nazvao „vratima raja“, a vladika Milutin rekao i da naročite i posebne zasluge za njenu izgradnju ima Stanko Subotić. Eparhijsko glasilo prenosi da je ove vladikine reči „mnogobrojni narod pozdravio aplauzom“.

Nepunih mesec dana nakon crkvene ceremonije Subotića je, u odsustvu, Viši sud u Beogradu osudio na šest godina zatvora kao vođu grupe koja je švercovala cigarete u Srbiji tokom 1995. i 1996. godine. Na štetu budžeta, grupa je stekla 28 miliona evra i skoro osam miliona američkih dolara, navedeno je u optužnici.

Početkom ove godine presuda je poništena, a Subotić se letos vratio u domovinu gde mu se sudi u ponovljenom postupku po optužnici za šverc cigareta.
Starešina Hrama u Ubu nije želeo da razgovara o Subotićevim prilozima, a ni iz sedišta Srpske pravoslavne crkve (SPC) u Beogradu nisu odgovarali na zahteve novinara za razgovor o donatorima hramova i njihovim prilozima.

Opština Čajetina je Bošku Radonjiću (na slici levo), osuđenom pripadniku klana čuvenog šefa mafije Džona Gotija, prilikom kupovine parcele na Zlatiboru, umanjila komunalne troškove u vrednosti iznosa njegove donacije crkvi

Spasavanje duše novcem:

Teoretičari religije u Srbiji kažu da nije novost da ovakvi ljudi podižu zadužbine da bi se iskupili za grehe i da je istorija crkve prepuna takvih primera.

U vreme kada je pomogao izgradnju crkve blizu svog rodnog mesta na Zlatiboru, Užičanin Boško Radonjić bio je već poznat domaćoj javnosti baš zbog kriminalne prošlosti.

Radonjić je više od 20 godina živeo u Njujorku gde je, prema sudskoj dokumentaciji, radio za čuvenog šefa mafije Džona Gotija (John Gotti). U Americi je bio pod istragom zbog pokušaja silovanja, posedovanja oružja i droge, a osuđen je na tri godine zbog bombaškog napada iz 1975. godine. Najčuveniji sudski postupak protiv Radonjića bio je onaj iz 1992. godine, kada je optužen zbog podmićivanja porotnika u postupku protiv Gotija.

Uhapšen je 2000. godine pri pokušaju ulaska u Sjedinjene Američke Države (SAD). Dve godine kasnije, vratio se u Srbiju, gde je među lokalnim mafijašima već izgradio veliki ugled zbog svojih veza u SAD. Radonjić se pominje u belešci srpske policije kao član kriminalnog klana Amerika, koji je bio uključen u međunarodni šverc droge i ubistva. Umro je 2011. godine.

Opština Čajetina je kasnije Radonjiću, prilikom kupovine neke parcele na Zlatiboru, umanjila komunalne troškove u vrednosti iznosa njegove donacije crkvi.

Danilo, monah manastira Dubrava na Zlatiboru kaže da nije upoznat sa tim da li su osobe koje žele da doniraju verski objekat kriminalci.

„Ja ne znam ko ste vi. Vama na čelu ne piše da ste novinari. Tako i onome ko želi da priloži manastiru na čelu ne piše da je kriminalac“, objašnjava Danilo.

Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da se crkveni zvaničnici ponašaju prema drevnom pravilu da „svako ima pravo, čak i najveći grešnik, da se pokaje, pa neka se iskupi makar i novcem“.

„Ali novcem se duša ne spašava“, kaže Đorđević.

Poslanik na fresci:

Osim mafijaša, biznismeni i političari takođe se pojavljuju kao ktitori crkava.

Miodrag Nikolić, član poslaničke grupe Srpske napredne stranke (SNS) u Skupštini Srbije, ovekovečen je na fresci crkve u Rakitovu blizu Jagodine, čiji je ktitor. U odgovoru Nikolićeve firme Feman iz Jagodine, navodi se da je ova freska (slika iznad, levo) oslikana na predlog tadašnjeg Vladike šumadijskog Save koji je crkvu i osveštao.

Lik Milenka Kostića, vlasnika firme Auto Čačak iz Čačka, oslikan je na fresci u crkvi koju je obnovio u selu Kotraža, nadomak Čačka. Kostić kaže da ta freska (slika iznad, desno) nije bila njegova želja već poklon Žičke eparhije na čijem čelu je tada bio vladika Stefan.

„Niko me nije pitao niti sam znao da će to da urade. Bio sam na putu i kad sam se vratio, iznenadio sam se“, kaže Kostić i dodaje da je obnovio više od 20 crkava.

„Daće Bog, daću ja“:

Gradnjom džamija u BiH uglavnom rukovode obični vernici koji se organizuju u odbore. Oni su ponekad prihvatali donacije osoba koje su javnosti bile poznate zbog kriminala. Na njihov predlog Islamska zajednica je izdavala zahvalnice donatorima.

Tasim Kučević je tokom suđenja na kojem je dobio 14 godina zatvora za organizaciju prostitucije, trgovinu ljudima, pranje novca i nasilje nad jednom ženom u dvorištu suda, dobio upravo jednu takvu zahvalnicu.

Ja sam prolazio tu i vidim ljudi nešto kopaju. (…) Kažu pravimo mejtef. Pitao sam ih: ‘Što ne pravite džamiju?’ Kazali su: ‘Otkud nam, Tasime, pare’. Kažem: ‘Daće Bog, daću ja.’“

Asim Kučević, u zatvoru u Zenici:

Izdao ju je Medžlis (lokalna organizaciona jedinica Islamske zajednice) u Tuzli, napisavši da je ovaj Sjeničanin u periodu od 1997. do 2006. godine donirao građevinski materijal za izgradnju džamije u Donjim Petrovicama u Tuzli, te imamskog stana, abdesthane (prostora za obredno pranje), mekteba (osnovne islamske škole) i biblioteke u Pascima kod Tuzle. Kučević je donirao i građevinski meterijal za mesdžid (džamiju bez minareta) u Demirovićima kod Ljubača. I za ovu donaciju dobio je zahvalnicu mesnog odbora.

Ove i slične humanitarne donacije Kučevića dokumentovane su u knjizi „Sandžačko – bosanski humanista Kralj siromaha Neimar Tasim Kučević“ koju su izdali njegovi simpatizeri kako bi mu popravili reputaciju u javnosti.

Stanovnici tuzlanskih sela, u kojima je Kučević živeo ili povremeno boravio, kažu da ga pamte kao dobrotvora koji se uvek odazivao na pozive za pomoć. Nerado govore o njegovim poslovima.

„Šta je radio i kako, to mene apsolutno ne zanima. Imaju procedure, sud, SIPA, ko sve ima neka istražuje. Ja samo jedno znam, Tasim je u zatvoru, a prostitucija i sada cvjeta u Tuzli“, kaže Omer Paočić, član džamijskog odbora u selu Pasci.

Iako je Kučević 2002. godine pred Kantonalnim sudom u Tuzli bio osuđen na tri i po godine zatvora zbog držanja žena u ropskom položaju i posredovanja u prostituciji, odbor za gradnju džamije u Donjim Petrovicama je tri godine kasnije prihvatio njegovu pomoć u građevinskom materijalu.

Ja sam prolazio tu i vidim ljudi nešto kopaju. (…) Kažu pravimo mejtef. Pitao sam ih: ‘Što ne pravite džamiju?’ Kazali su: ‘Otkud nam, Tasime, pare’. Kažem: ‘Daće Bog, daću ja’“, govori Kučević, s kojim su novinari razgovarali u zatvoru u Zenici.

Tokom 2005. i 2006. godine on je donirao oko 25 hiljada evra u građevinskom materijalu za izgradnju ove džamije, a u knjizi se navodi da se džamija „slobodno može nazvati po Tasimu Kučeviću“.

Ovaj verski objekat nije potpuno završen. Predsednik džamijskog odbora Salih Strašević objašnjava da je nedavno počela izgradnja minareta i da je Kučević donirao oko 350 evra i dva traktora kamena. On najavljuje da će džamijski odbor izdati još jednu zahvalnicu Kučeviću.

„Šta god ima na raspolaganju, on nama daje“, kaže Strašević.

Kučević je pokazao i zavidnu versku toleranciju, za šta je dobio zahvalnicu od Josipa Batinića, župnika u Morančanima kod Tuzle.

Batinić, koji danas vodi župu Cer kod Dervente, kaže da je Kučević bio dobar komšija i da je pomagao u izgradnji puta do mesne crkve u Morančanima i asfaltiranju sportskog igrališta koje se nalazi u njenoj blizini. Župnik dodaje da je Kučević preko crkve pomagao i sirotinji.

„Dolazio je, pitao da li ima neko siromašan, da li nekome treba drva“, kaže Batinić i dodaje da u to vreme nije znao da je Kučević bio osuđen za neko krivično delo.

Kučević se priseća da je pred crkvom izgradio i Božićne jasle, kao i da je učestvovao u obnovi zvonika.

Darežljivi Naser Keljmendi:

Kada su stanovnici naselja Plandište na Ilidži kod Sarajeva krenuli u izgradnju džamije, veliku darežljivost je pokazao Naser Keljmendi, glava albanske porodice koja se, od dolaska u Sarajevo nakon rata, često sukobljavala sa suparničkim klanovima.

Keljmendi je 2003. i 2004. godine na Plandištu kupio dve kuće.

Kamen temeljac za džamiju u ovom naselju položen je u maju 2008., a Keljmendi je među prvima donirao novac. Gradnjom je rukovodio Nezim Halilović Muderis, tadašnji zvaničnik Islamske zajednice. On nije želeo da priča o tome jer, kako je rekao, džamija nije službeno otvorena. Na internet stranici Rijaseta, najvišeg izvršnog verskog i administrativnog organa Islamske zajednice, piše da se džamija od 2010. godine koristi za obavljenje dnevnih molitvi i verske pouke dece.

Medžlis Islamske zajednice u Sarajevu nije bio uključen u prikupljenje novca za gradnju, a sekretar ove institucije Esad Karahmet rekao je da je Keljmendi donaciju uplatio direktno firmi Rasno-Meka Company iz Sarajeva, koja je gradila džamiju.

„Mi nikada nismo ništa tražili od njega. Nismo mu dali zahvalnicu jer nismo s njim izravno komunicirali“, objasnio je Karahmet.

Zamenik direktora građevinske firme, Esad Hasanović rekao je da je Keljmendi jedan od najvećih donatora džamija sa prilogom od oko 50.000 evra.

Keljmendi je u maju 2013. godine uhapšen na Kosovu na osnovu Interpolove poternice koju je za njim raspisao Sud BiH. Tužilaštvo BiH ga sumnjiči za likvidaciju Ramiza Delalića Ćele, vođe suparničkog klana u Sarajevu, i trgovinu drogom. Sud je blokirao njegove nekretnine u Sarajevu uključujući kuće na Plandištu. U zahtevu za blokadu, Tužilaštvo BiH je navelo da će tokom postupka protiv Keljmendija dokazati da je imovinu stekao trgujući drogom.

U vreme kada je dao donaciju za izgradnju džamije, protiv ovog kosovskog Albanca i njegovih sinova vođeno je više istraga zbog ubistva, oružanih obračuna i nasilničkog ponašanja, a njegov polubrat i dvojica sinova bili su osuđeni zbog nezakonitog posedovanja oružja i nasilničkog ponašanja.

Rijeset islamske zajednice u Sarajevu je u pisanom odgovoru novinarima naveo da ova verska zajednica nema instrumente za proveru imovine donatora. Navode i da bi za Islamsku zajednicu bile neprihvatljive sve donacije osobe koja je imovinu stekla na nedozvoljen način, poput prodaje narkotika.

Profesor islamskih nauka u Sarajevu Hilmo Neimarlija kaže da Islamska zajednica nema pravo da prihvata novac sumnjivog porekla, te da je dužna da vodi računa o stavu javnosti na osnovu koga se može suditi o namerama donatora.

Prema njegovim rečima, starije generacije bosanskih muslimana bi uvek izabrale da grade skromnu džamiju svojim novcem, umesto neke velelepne koju bi finansirali drugi, novcem sumnjivog porekla. On pojašnjava da su nastupile promene u društvu jer su materijalni interesi prevagnuli u odnosu na univerzalne vrednosti u koje, objašnjava on, spada i pošteno sticanje imovine.

„Vjera koja se može prodati, nije vjera“, kaže Neimarlija.

Ordenje za privrednike:

Crkvena odlikovanja koja Srpska pravoslavna crkva (SPC) dodeljuje zaslužnim donatorima, uručena su i pojedinim biznismenima koji su se kasnije našli na međunarodnim poternicama i optužnicama:

• Bogoljub Karić, bivši vlasnik Mobtela – porodica Karić dobila je orden SPC 1997, a nepunih 10 godina kasnije protiv Bogoljuba Karića je raspisana Interpolova poternica, koja je i danas na snazi. Više tužilaštvo u Beogradu je 2010. podiglo optužnicu protiv njega. Patrijarh Irinej je letos posetio Kariće i njihovu kompaniju u Moskvi, a u januaru ove godine prisustvovao je slavi porodice Karić kojoj je poželo da se što pre okupi u Srbiji (na fotografiji iznad: patrijarh Irinej u kancelariji porodice Karić u Moskvi).
• Miroslav Mišković, direktor Delta Holdinga – odlikovan je 2006. za doprinos izgradnji Hrama Svetog Save na Vračaru. U maju 2013. protiv Miškovića je podignuta optužnica za malverzacije u privatizaciji.
• Milo Đurašković, vlasnik Nibens grupe – dobio orden SPC 2009. za obnovu manastira u svom zavičaju. Optužen je za malverzacije u privatizaciji zajedno sa Miškovićem
• Slobodan Radulović, bivši direktor C marketa – odlikovan je 2006. za doprinos izgradnji Hrama Svetog Save u Beogradu. Iste godine, zbog optužbe za privredni kriminal, Radulović je napustio Srbiju. Za njim je raspisana poternica Interpola, koja je i danas na snazi.
• Milutin Gašević, bivši direktor PZP Niš – nagrađen je 2010. ordenom za pomoć u obnovi nekoliko crkava u svom zavičaju. Gašević je obuhvaćen optužnicom zajedno sa Miškovićem i Đuraškovićem.

Imaš komentar?

Povratak na Net.hr