Po proizvodnji smo u rangu Bocvane, Namibije i Etiopije

Srbija na leđima 287.000 radnika

Industrijska proizvodnja u Srbiji, uprkos trenutnim iskoracima, odavno je na kolenima, jer tek svaki 25. stanovnik radi u proizvodnji, što je obeležje siromašnih afričkih zemalja, pišu Novosti.

Činjenica je da su dvehiljadite bile godine finalne devastacije srpske industrije, koja je počela još početkom devedesetih godina prošlog veka.

Kao posledica svega, 2012. godine smo imali samo 287.000 zaposlenih u proizvodnji, na ukupno 7,3 miliona stanovnika, po čemu smo u rangu Namibije, Bocvane, Etiopije, Sao Tome i Principa – kaže, za „Novosti“, Dragoljub Rajić, predsednik Unije poslodavaca Srbije.

Tranzicija u Srbiji je podbacila zato što nije bilo kvalitetnog plana reindustrijalizacije, već se računalo da će ona sama po sebi doći sa privatizacijom.

Onda se desilo da je privatizacija imala mnogo manjkavosti, obilovala korupcijom i kupovinom firmi od strane sumnjivih vlasnika koji nisu imali stvarnu želju da unaprede proizvodnju – dodaje Rajić.

Onaj deo industrije koji je dolaskom stranih investitora ipak preživeo nije bio dovoljan da održi prihode na nivou celokupne srpske ekonomije, a drugi resursi koji mogu biti osnova industrijskog razvoja, a kojima Srbija raspolaže, nisu stavljeni u funkciju. To su mogućnosti za razvoj reciklažne industrije, obnovljivih izvora energije, veći razvoj industrije organske hrane, podizanje kapaciteta Dunava kao evropske transportne žile-kucavice i drugo.

Ekonomista Miroslav Zdravković ukazuje da je broj zaposlenih u industriji u Beogradu smanjen od 1989. do 2012. godine sa 160.000 na 70.000 radnika. U Beogradu ima najviše industrijskih radnika, četiri puta više od drugog po broju radnika Novog Sada.

Najbolje je prošao Novi Sad, u kome je broj „samo“ prepolovljen, a od Beograda, u kome je smanjenje 56,5 odsto, bolje su prošli još i Sremski, Kolubarski, Braničevski i Srednjebanatski okrug. Imamo sedam opština koje su povećale broj industrijskih radnika, 18 opština koje su smanjile broj za 30 do 40 odsto, i u 116 opština koje su više nego prepolovile broj radnika – zaključuje Zdravković.

U sindikatima tvrde da je radnička klasa u Srbiji nestala devedesetih godina. Pogrešne politike su dovele do sankcija, ratova i potpunog urušavanja naše industrije.

Sve do 2000. godine, ali i kasnije, fabrike su imale socijalnu, a ne ekonomsku funkciju. Država subvencijama održava prividno fabrike u životu i na taj način kupuje socijalni mir. Početkom 2001. godine dolazi do privatizacije, koja predstavlja završni udarac u uništenju radničke klase – naglašava Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata ASNS.

Potpuno pogrešne privatizacije ne dovode do revitalizacije fabrika, nego do njihovog uništenja.

Nekada uspešne fabrike danas su samo zgrade sa mašinama koje jedino mogu ići u staro gvožđe. Radnici iz takvih fabrika imaju znanje i veštine od pre 20 godina. I dok zemlje EU ulažu ogromna sredstva u ekonomiju znanja, dotle naši nekadašnji giganti preživljavaju zahvaljujući subvencijama države. Pre deset godina u zemljama EU u industriji je bilo potrebno 60 odsto nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika. Danas je u tom istom sektoru 60 odsto ljudi sa fakultetom. Ako svemu dodamo i druge probleme sa kojima se Srbija suočava, a pre svega nesigurnost investicija, lošu infrastrukturu, svetsku ekonomsku krizu – uopšte ne čudi zašto danas imamo radničku klasu samo u tragovima – tvrdi Savićeva.

Imaš komentar?

Povratak na Net.hr