Zaurlao je to moj, danas pokojni trener Žika, i tako sam u toj sekundi neslavno završio svoju univerzitetsku rukometnu karijeru lijevog krila. Ono, konačno si nakon par minuta krvarenja u obrani dobio žogu u ruke i sad treba u tri koraka iz kornera ulovit što više prostora, dok te protivnik kolje rukama, nogama i zubima, onda uskočit u peterac te ga proturit kraj golmana, koji ti se nasro ispred nosa, ogroman poput sise Serene Williams.
I to sve u pola sekunde.
A Riba ide lupkat…
Kiselo sam se pokunjio i skrušeno pitao trenera je l' mogu probat na lijevom vanjskom, jer kao volim napucavat, a za krilo sam ionako trom i neeksplozivan. A kako na PMF-u tada nije bilo nešto puno zainteresiranih za rukomet kao danas djece za hokej – pristao je. Pa sam izgubio par mjeseci i potrošio mu isto toliko živaca i na toj poziciji, kao i kasnije kao srednji, razigravač. Odradio sam to dostojanstveno, s učinkom Dražena Budiše u hrvatskoj politici, Maje Morales u knjižnici i Čobankovića u dućanu Bio & Bio. Mislim da sam sve skupa jednu prečku u pet tekmi pogodio…
Konačno je dobri stari Žika shvatio da se u bucmastom grbavom Ribi krije vrhunski pivot i tako sam krenuo na crtu među prljave i podle FER-ovce, DIF-lije, murijake i ostale studente koji su igrali ligu zagrebačkih fakulteta sredinom devedesetih. I popio finih batina, valjda se samo pred golom u vaterpolu više mlati.
Među tih par tekmi bila je i ona prijateljska s Lokomotivom. Da, ženama. Kome se nisu pojavili vampirski zubići nek digne ruku! Da, atmosfera u svlačionici je bila na vrhuncu kad smo izlazili na teren Kutije Šibica i rukovali se s protivnicama ledenog lica, koje nisu dijelile oduševljenje što će igrati s trećeligaškim entuzijastima, budućim matematičarima, fizičarima, geografima… I sve je bilo korektno dok jedan od nas nije malo jače šlatnuo njihovu najjaču šutericu, one se međusobno pogledale i počele nas kulturno mlatit. Sva sreća da sam sam sebi strgo mali prst kad sam se popiknuo na stativu pa sam bio na klupi, jer je ono što su nam kasnije napravile bio čisti (Z)Gazimestan. Žene su bile izazvane, ne krivim ih, i tada su nam pokazale dijapazon svega što se može susresti na jednoj klasičnoj rukometnoj tekmi, od štipanja, čupanja, grebanja, pa sve do jednog šuta ispod ruke iz koraka kroz noge obrambenog igrača. Bez zaustavljanja ruke. Svi smo se stisli, i mi na klupi i oni u igri, nije dobro kad nam se dira naše oraščiće, koliko god mi veliki i jaki bili. Andro Bušlje će vam to najbolje potvrditi.
http://www.facebook.com/plugins/likebox.php?href=http%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fpages%2FRibafish-Domagoj-JakopoviÄ%2F206467726048050&width=596&colorscheme=light&show_faces=false&border_color=%23fff&stream=true&header=false&height=550&locale=hr_HR
Ribafish na fejsu
No, kako je rukomet ipak sjajan sport, živ, divlji, grub, a opet tako divan – tako se nisam dao iz ekipe, nego sam završio na golu. I tu sam pružio svoj maksimum, jednom sam čak deset obrana skupio u Vrbovcu i uživao 'čitat' sedmerce. Pa i obranit koji. Tako sam ušao u svoju petu i zadnju sezonu treniranja i na jednom treningu obukao trenirku i šuškavac, da bi manje boljelo kad te opizdi ono tvrdo okruglo đubre, i krenuo braniti kako najbolje znam i umijem. Uskoro sam trebao diplomirati, ali nisam imao pojma da će mi odmah uzeti iksicu i izbaciti me iz svih repki faksa za koje sam trenirao. Uglavnom, zaboravio sam taj dan uzeti lažni suspenzor u vidu smotanih čarapa, i taman dok sam raskrečen u zraku, poput retardiranog pauka, pokušavao skinut zicer, lopta koju je svom snagom bacio protivnički pivot se od parketa zabila u… Mam se stisnem i dan-danas…
Sad je sve OK, imam dijete i manje-više redovit seksualni život, ali te dvije minute sam mislio da je gotovo, kao da sam analno rađao ojaču kitopsinu, o kako je to boljelo. Jedva su mi izvukli loptu iz otestisja, pet minuta su je čupali, morali su igrat s rezervnom…
Bilo je to moje konačno zbogom igranju rukometa, ali ne i gledanju. Ispratio sam slavnu generaciju iz Atlante i prespavao ružan zimski san kad smo igrali grozno. I probudio se nakon par godina kad je Bara došao i rekao, stari, ajmo se kladit na Hrvatsku u Portugalu, trenirao sam s tom generacijom, mali Ivano će bit najbolji igrač svijeta. Nisam se kladio, Bara nije dobio milijune zbog produžetaka, a ne čiste pobjede protiv Njemačke, ali rodila se navijačka ljubav koja ne prestaje ni u ovim godinama kad je gledanje naše repke bogami opasno za srce. Ali kad je tako dobro…
Pratim tekuće prvenstvo i navijam kao tupa konjina, iako nikad nisam volio stil igre današnjeg izbornika, ni kliku kojoj pripada. Svejedno, kad mi je draga frendica, inače jako dobra prijateljica Marka Kopljara, otišla navijat u Novi Sad, rekao sam joj da kaže Marku da ima ćevape i pivo od mene ako razvali Omeyera i napravi od njega Promayera. Pa sam ponosan k'o Žanko na stini.
Predajem ovaj tekst netom prije tekme s domaćinima prvenstva, lud što ne idem na istu, jer imam turnir u curlingu u Slovačkoj. Ali taman stignem nazad na finale. Ajmo, Pakleni, razvalite to kao što samo vi znate. Kao Zagreb Teku 1992. Sretno…
