Vi koji ste juče izašli imali ste priliku da vidite momke u sivim trenerkama na autobuskoj stanici sa poklonima u jeftinom ukrasnom papiru i izbezumljenim izrazima lica. Aparatom za telepatiju pročitali smo im misli. "Ja sam joj kupio cveće, da li će ona da mi popuši?" "Da li će da provali da samo prosleđujem ovog plišanog medu od bivše ribe?" "Dao sam sve od sebe" "Volim je" "Jebem ti Dan zaljubljenih". "Da li će misliti da su esidi sa srcem glupa ideja?" "Ladno nije mogao da mi se digne".
I naravno, devojke koje su sabirale cenu svog feniranja, depilacije, šminke i crveno-roze veša koje su spremile za večeras sa cenom benzina koji su potrošili njihovi momci sa spremnim izgovorom za "ništa ti nisam kupio" koji glasi ovako: -Ljubavi, ja tebe volim svaki dan! Evo, prošlog februara sam te vodio na večeru, zar ne? Što danas moram da te volim samo zato što su katolici tako rekli? Izvini što ne serem ruže, ali ja te volim!-
Devojke su sve to saslušale, bilo im glupo da se svađaju oko nepostojećeg cveća zla i rekle su "ok, ljubavi".
Ali, nisu zaboravile da je večeras petak i izaći će bez svojih možda uskoro bivših momaka i naći će možda uskoro budućeg dečka, a možda samo specijalitet dana.
I sve to jer se nisi setio da kupiš karanfile.
Znate šta se desi onima koji ne vole karanfile.
