Život nije pisma. Ali ga neki judi provedu pivajući. Uvik san takve jude doživjavala ka najsritnije jude na svitu. Zapravo, svako ko proživi svoj život radeći ono šta najviše voli i šta najboje zna, sritan je čovik. A sritni onda budu i oni koji imaju prilike čut ili vidit ono šta oni tako lipo rade.
Šta je pisma?
Za mene, oduvik, najboji dokaz da postoji neka viša sila, taj neki savršeni um koji nan priko muzike poručuje da je život lipota. Ili, da je barem on to bija tako zamislija. Pisma, kad izlazi iz grla pravoga pivača, mora te natirat da se, ka prvo, naježiš od glave do pete. Ka drugo, mora u tebi izazvat osjećaj da je život, ustvari, lip. Da je život čudo.
Ako si dobre voje, pisma pravoga pivača učinit će da budeš još boje voje. Ako si grintav i nesritan, glas pravoga pivača pomoć će ti da svoju tugu odboluješ do kosti, do škine.
U današnje vrime, kad je tako malo onih koje moremo stvarno zvat pivačima, čovik ne more a da ne osjeti zahvalnost onome koji to stvarno je.
Pravi pivač je oni koji od svog glasa napravi najsavršeniji muzički instrument. To je onaj koji ti natira suze na oči, onaj kojem se diviš i onaj kome zavidiš šta mu je Bog da mogućnost da svoj život odpiva na najlipši mogući način.
Jedan put prije puno godina san čula kad je neko reka da na primjer žena koja zna lipo pivat ne može nikako bit ružna. I da je svaka žena koja lipo piva prava lipotica. Jerbo da svako ko ti tako glasom uznemiri dušu ne more bit nego lip.
Zato je meni Coce bija najlipši čovik u Trogiru.
Hvala ti, dragi Coce, i počivaj u miru.
//www.youtube.com/embed/Y8XI73EDNtQ
Tekst preuzet s bloga: Marchelina
