Rozga je bezveze digla paniku

Moremo, takoreć, u realnom vrimenu pratit ko koga prati. Danas čovik jednostavno mora nekoga pratit i pustit da bude praćen. Ako te niko nigdi ne prati, ko da te nema. Pratu te na fejzbuku i na twiteru, na guglu, na mobitelu, pa šta te onda ne bi neko pratija i na ulici.

Tiskano novinarstvo je gotovo, to svi znaju. Mogu na prste nabrojat jude koji još uvik kupuju novine. A koju gospu će ih i kupovat kad se sve priselilo na internet i portale. Papirnate novine su nan skupe, a kad otvoriš internet moš obić petnajst različitih portala za iste pare. Prije smo uz onu prvu kavu ujutro listali stranice, a sad klikamo. Ovi portal, oni portal. Klik vamo, klik tamo. Neki govoru da je novinarstvo zbog toga izgubilo na kvaliteti, jerbo da više nemaš šta pametno pročitat i da je sve otišlo kvragu od žutila. Da bi privukli čitatelje, urednici stavjaju na naslovnice portala gole ženske i izvješća o tomen kako teče Sevina trudnoća ili ko sve prati Jelenu Rozgu. Meni su takve vijesti najdraže jerbo ih onda ja i moja susida moremo satima komentirat.

Evo, naprimjer, kad je ono Rozga digla paniku okolo toga nekog tipa šta je prati, zakjučile smo da bezveze paničari. Pa, svako zna da su danas takva vrimena da svak svakoga prati. Pratu te na fejzbuku i na twiteru, na guglu, na mobitelu, pa šta te onda ne bi neko pratija i na ulici. Zahvaljujući internetu moremo, takoreć, u realnom vrimenu pratit ko koga prati. Danas čovik jednostavno mora nekoga pratit i pustit da bude praćen. Ako te niko nigdi ne prati, ko da te nema. Doduše, u početku je izgledalo da će zbog izumiranja tiskanih novina izumrit i neke lipe tradicije. Naprimjer, čitanje u zahodu. Od suside muž je u zahodu zna ostat satima, sve dok ne bi prelista novinu od naslovne do zadnje strane, uključujući i osmrtnice. Onda bi cila familija poluđivala i lupala mu na vrata.

Sa zahoda na Fejs

Kad je ona pristala kupovat novine, patija je misecima od opstipacije i grinta po kući da kvragu i konpjutor kad s njim ne može u zahod. Srićom su se pojavili laptopi, pa sad lipo ujutro kad popije onu kavu, s laptopom ispod ruke krene u zahod. Sad ga još duže moraju čekat, dok on poviri na sve portale, a najgore je kad se zanese pa skokne na fejzbuk i počne s nekim čatat.

“Znaš šta”, govori mi neki dan susida, “meni je on sumnjiv s tin fejzbukon”.

“Zašto?”, pitala san je iznenađeno jer znan da je i ona na fejzbuku.

“Ti baš ne pratiš vijesti, a?”, frkne ona. “Je l’ znaš da se danas u svitu svaki treći brak rastavlja zbog fejzbuka?”

“Pa, dobro”, umirin je ja. “To se može lako riješit, triba imat svako svoj konpjuter i neće bit svađe.”

“Ma ne rastavljaju se zbog toga! Nego zbog kurbanja! Vidila san mu profil, i znaš šta?”

“Šta?”

“Nije napisa da je ‘in d rilejšn šip!’ niti da je oženjen!”

“Nego?”

“Nego je napisa ‘Itc konplikejtid!'”

“Pa, dobro, to ništa ne znači. Oli nije svaki brak na svoj način kompliciran, a uostalom…”

“Ma nemoj ga branit! Znan ja šta se radi na fejzbuku! Sodoma i gomora je to! A da mu vidiš ženskih na listi prijateja, sve neke utegnute, napirlitane, sa dekoltejima do pupka! Kurbetine, ja ti govorin!”

“Daj, pa ionako na fejzbuku ženske stavljaju slike iz najboljih godina, niko ne stavlja slike iz realnog vrimena.”

“Znan, i ja san stavila onu s mature di san u vešti otvorenih leđa.”

“Eto, vidiš! Ona ti je slika prekrasna, a vidi te ustvari!”

“Šta oćeš to reć?”, nakostriješila se ka bisna mačka.

Dobro je prošlo!

Sva srića u to joj je doša i muž, da oće li se ona više počet spremat za Novu godinu. Njoj je pa mrak na oči. To zato šta na tim obiteljskim okupljanjima ona bidna uvik mora glumit unproforca i držat stražu između zaraćenih strana. Šta njegovi, šta njeni, za svako obiteljsko okupljanje neko s nekim nije govorija. On je ima nekog tetka pčelara šta svake godine svima poklanja med. Neke tetke i rodice ga ne mogu na oči vidit, ni njega ni njegov med, pa med na kraju završi kod nje. Ovi bi doša i sidija tamo sa kamenim licem, a ona je skakutala između zaraćenih strana suptilno usmjeravajući komunikaciju da ne bi došlo do skandala. Jedina joj je utjeha za to mučenje bilo to šta bi sa proslave otišla sa duplom dozom meda. Prošle godine su se, međutim, nakon šampanjca u ponoć, nenadano svi bili izmirili, pa je ona ostala i bez te male kompenzacije za svoje mirnodopsko djelovanje. Doduše, ta mirenja su bila više iznimka nego pravilo, pa bi se prid zoru na odlasku umisto sa: “Sve najbolje” pozdravljali sa: “Dobro je prošlo!”

“Aj, iden se spremat”, objavi ona utučeno.

“Nemoj bit loše volje, možda ti ove godine bude lipo, a?”, pokušala san je utješit.

“Lipo?! Kome može bit lipo na ovakvim proslavama? Više ljubavi bi našla na sastanku HDZ-a i SDP-a u predizborno vrime nego na našim obiteljskim okupljanjima!”

“Pa, dobro”, pokušan ja opet. “Vidiš, dobro si spomenila te stranke. I oni se cilu godinu svađaju, ali imaju i neke zajedničke ciljeve, razumiš?”

“Ček, to ti oćeš reć da su HDZ i SDP ka jedna velika familija?”

“E! To san ti tila reć!”

“A je ti paralela!”

“Aj, reci, šta vas u familiji onako posvađane može jedino držat na okupu za Božić i Novu godinu?”

“Kako šta, pa znaš, dobri komadi na stolu, ništa drugo.”

“E, pa o tome ti i govorin! HDZ i SDP su još i povezaniji od familije. Vi zbog ića i pića izdržite bit zajedno samo za Božić i Novu godinu, a oni se zbog bogate trpeze cilu godinu vrtu oko istoga stola!”

Imaš komentar?

Povratak na Net.hr