Mala splitska ćakula:
''Ma jes' vidija ti onu... onu...'' ''Koju?''
''Ajde, bogati, znaš.''
''Pa šta mene briga za nju?''
''Kako, šta te briga? Mora te bit briga. Svakog normalnog čovika je briga.''
''Nemoj ti meni o normalnosti. To je u ovoj zemlji jako rastezljiv pojam.''
''Ajde, ajde, znaš ti dobro šta ja govorim.''
''Znam, i mogu ti reć da mi je baš drago šta se pojavila.''
''Drago ti je?! Ti si poludija! Kako ti može bit drago? To je ka da rečeš da ti je drago jer se pojavila, štajaznam, 'tičja gripa, kuga ili rat!''
''Je, drago mi je, jer da nije nje, kako bismo znali ko smo?''
''Odnija me đava ako ja tebe išta razumim! Šta oćeš reć?''
''Oću reć da je ona – mi. Eto.''
''Sad ćemo se i vriđat?''
''Mo’š se ti vriđat kol’ko oćeš, ali to ti je amen. Lipo ti kažem, uopće nije važno ko je ona. Ona me ne brine.''
''Nego šta te brine?''
''Brine me ko smo mi!'' ''Ja znam ko sam!''
''Ne, ne znaš! Znaš samo ko nisi.'' ''Kako to misliš?!''
''Eto tako, kako sam reka! Šta se mene tiče, ta ženska je dokaz da se pripoznajemo samo priko neprijatelja. Pitaj nekoga zna li ko je i šta je, pa ćeš vidit šta će ti reć – niko neće reć ja sam siromah, novinar, medicinska sestra, čudnovati kljunaš, a ne, ne. Nego, ja sam antipeder, ja sam antisrbin, antiovo, antiono i tako dalje. Ukratko, znam tko sam tek kad vidim pedera.'' ''Ma bogati?''
''Je. Ona nam je ogledalo, sviđalo se to tebi ili ne. U njoj ti se, moj sinko, ogleda cila nemuštost ovog našeg društva, uključujući Vladu.''
''Vladu?''
Ko može parirat kataklizmi?
''Pa e. Šta se svi drvljem i kamenjem itate po ženskoj, ona svoj posal odlično radi.''
''Je, lipo ga radi, đava joj posal odnija.''
''Aj reci da nije? Ja bi joj da peticu za umjetnički dojam, majke mi. Jesi vidija kako je mudra na onim suočavanjima na televiziji? Aj reci iskreno, jel' se dosad pojavija iko ko joj je uspija parirat?''
''Pa... ustvari i nije, dobro govoriš. Al' ko može parirat kataklizmi, bogati.''
''E to ti je to. Lipo sklopi one ručerdice u krilu, namisti osmijeh blažene divice, di triba primučat, primuči, di triba okrenit priču protiv sugovornika, okrene, di triba slagat, slaže, plus cilo vrime drugu stranu optužuje za sve ono šta sama radi. Ovi njeni bidni su povirovali da su im gejevi opasni, iako je ona krenila na gejeve, a ne oni na nju. Pa, čoviče, to triba znat! Mobilizirala je didice i bakice, uvjerila cili svit da se bori za nešto dobro, ovi joj bidni viruju i potpisuju, donatore sakriva, trepće, uzdiše, skanjiva se, kontrolira pravu prirodu i samo dobar psiholog može shvatit ko je ona ustvari. Taktika joj je odlična, vuk koji je uvjerija sve čobane da je janje, ustvari, napalo njega. Svaka čast!''
''Uf. Kad malo bolje razmislim, u pravu si.''
U ime obitelji
''Dašta sam nego u pravu. Ona je samo poligon za iživljavanje nezadovoljnih. Iza nje ti, brate mili, stoji najmanje 800 iljada ljudi, plus Zoran Milanović i njegova Vlada.''
''Milanović i Vlada?! Ti si popizdija.''
''Nisam. Gledaj, ovo je važna politička pojava. Prvi narodni ustavotvorni referendum, najmasovnija akcija u povijesti države. Pored toga, ova država ka ima neke vridnosti upisane u Ustav, zakone, bla, bla. A ovo, plus ono u Vukovaru je državni udar, u punom smislu te riči. Državni udar, pred kojim se Vlada povukla. Oni ništa ne čine, čoviče. A zašto?''
''A eto, ponašaju se ka da imaju pametnija posla.''
''Koja, bog te mazo? Da sataru šta se još satrat da? Eto, zato ti ja kažem da Markićka nije važna.''
''Nego šta je važno?''
''Važno je ono šta ju je omogućilo! Evo, kad govorimo o Hitleru, jebiga, nije poučno to šta ga mater nije volila, nego kako je preuzeja vlast.''
''Ako sam dobro razumija, ti misliš da je ovo naše društvo izrodilo Željku Markić?''
''Baš to.''
''Onda smo svi mi, zajedno s njom, jedna velika obitelj?''
''E!''
''I sad ćemo se međusobno potaracat, uništit one najslabije, oduzet im ljudska prava, pokazat im da ih njihova obitelj ne voli i, ustvari, uništit cilu obitelj? U ime čega, čoviče?''
''U ime obitelji!''
